U delu stare Gradske kuće u Pragu ima Hotel Pariz, a u njemu restoran kod Sare Bernar, sav u Art Nouveau stilu. Moja baba je, za dame koje afektiraju ili za ženske članove familije koji se prenemažu, govorila „Bernar Sara“, pa smo i mi ostali u kući to preuzeli. Ja sam tek kasnije shvatio ko je bila Sara Bernar. A i inače, u svim generacijama naše porodice bilo je uvek dobre melodramske glume. Firma praškog restorana, na koju sam naleteo leta 2012, jedna je od najljupkijih koje sam video u životu. Detalj je litografije „Voće“ Alfonsa Muhe, koja međutim uopšte ne predstavlja Saru Bernar.
Ali sam u Muhinom muzeju u praškoj ulici Panskoj br. 7, video plakat za „Damu s kamelijama“ koju je igrala Sara Bernar. Muha ju je naslikao s belim kamelijama. Odmah sam se setio Milene Dravić.
Alfons Mucha: La Dame aux Camélias – Sarah Bernhardt, 1896.
Mileni Dravić imao sam čast da po drugi put budem predstavljen u Stolivu u Boci Kotorskoj 19. marta 2001. na „Fešti od kamelija“, lokalnoj „tradicionalnoj turističko-kulturnoj manifestaciji“, svojevrsnom Danu proleća – u vreme prolećne ravnodnevnice. Stoliv je naime mesto gde je zemljište takvo da uspevaju dve znamenite biljke: pitomi kesten i kamelije. Stolivljani smatraju da kamelije traže blizinu kestenova. Istina je verovatno samo u tome da nijedna ni druga biljka ne podnose alkalna krečnjačka zemljišta.
Milena je bila izabrana za „Damu kamelije“ (sic, ne Damu s kamelijama). Izjavio sam joj svoje divljenje i čestitao joj, a tokom kasnije konverzacije podsetio je da je dvadeset godina ranije, u filmu „Nedeljni ručak“, bila majka moje ćerke. Pritom sam stalno strepeo da ne pomenem „Damu s kamelijama“ Dime sina.
Milena Dravić sa Milicom u Nedeljnom ručku.
To veče priređen je „Bal kamelije“, u stvari restoranska gozba s muzikom, u obližnjem Prčanju (sic, Bokelji insistiraju na postojanosti tog a) u hotelu „Vrmac“ beogradskog Instituta za rehabilitaciju. To u potpunosti objašnjava moje prisustvo na licu mesta: posle jedne krupne kardiohirurške operacije u Južnoj Africi, beogradska lekarska komisija me je uputila na četvoronedeljni oporavak u Prčanj. A Vrmac je brdo koje se uzdiže iznad tog mesta zatvarajući s jugozapada Kotorski zaliv.
Imao sam dakle na raspolaganju čitavo bogatstvo u slobodnom vremenu. Kako sam bio uobičajio da pešačim bar desetak kilometara dnevno, odlazio sam svakog dana na poneko od razonođujućih odredišta: po vesti iz biološkog sveta kod kolega u Institutu za biologiju mora u Dobroti, na ručak kod kumova na Svetoj Vrači iznad Kotora, na muzealski razgovor sa kolegama u kotorskom Pomorskom muzeju, ili do Tivta koji je nešto dalje. Ponekad bih se prevezao catarom do Kamenara, pa dalje opet peške do Bijele.
Hvatao sam jednom i lokalni autobus i stigao sve do Novog. Bio je to niz, da ne kažem đerdan, prilika za oživljavanje sećanja na porodične nostalgične priče o Boki, za prizivanje i preživanje iskustava sa ranijih putovanja, ali isto tako i za nove susrete i sveže senzacije koje će tek postati uspomene. Tako sam upoznao Mila Raičevića i njegovu suprugu Mišku u Bijeloj. Milo je tad bio direktor Aerodroma Tivat, o kome će uskoro biti reči. Ispostavilo se da imamo mnogo zajedničkih tema i prijatelja. A gospođa Miška je napravila takvu hobotnicu pečenu na krompiru, za kakvom, evo već skoro dvadeset godina, uzalud tragam.
Po svoj prilici, moje u životu prvo putovanje duže od 100 kilometara, desilo mi se kad sam imao tri godine i vodilo me je, nikud drugde do u Boku – na letovanje u Herceg Novi. Sa tog putovanja imam u sećanju sačuvane dve slike: jedna je nejasna i tiče se za dete neudobnog kamenitog mesta za kupanje u moru, a druga je još neprijatnija – užasan napad kinetoze, verovatno prvi u životu, na mom prvom putovanju avionom. Ta mi je slika i danas odbojno podrobna.
Dugo sam verovao da je taj moj prvi let godine 1948. bio na liniji Beograd–Tivat. A onda sam saznao da je tivatski aerodrom, čijeg ću direktora pola veka docnije upoznati, otvoren za redovne linije skoro deset godina kasnije od tog mog navodnog letenja. Kuda li sam, i da li sam uopšte, leteo te 1948? Sa tih prvih posleratnih letovanja ni letova – nema fotografija. U svakom slučaju, sledećih bar 15 godina nisam leteo avionom.
Nisam leteo ni u leto 1960, kad sam kao petnaestogodišnjak stigao u Tivat, tadašnje veliko garnizonsko mesto, celo u znaku Jugoslovenske ratne mornarice. Dve su se okolnosti stekle u korist takvog izbora. Prva je što sam mogao besplatno da boravim u stanu koji je iznajmila moja sestra u Tivtu da bi provela leto sa mužem. On je tamo služio vojni rok kao sanitetski vodnik na stažu. Druga je što sam u Tivtu bio bliže svojoj devojci koja je letovala u Novome.
U to vreme sam bio u punoj kohabitaciji svojih najmanje dveju podeljenih prirodnjačkih ličnosti. Na moru je međutim opsesivni ihtiolog u meni uvek nadvladavao zaluđenog ornitologa. Pošto je plitko more oko Tivta meni bez barke malo šta nudilo osim lučkih skakavica odnosno cipala, ostajalo mi je da iznudim od sestre i zeta jedan izlet do na Pržno i do otvorenog i dubokog mora zaliva Trašte, gde je moja oskudna podvodna oprema mogla da bude dostojnije upotrebljena. Tamo sam samo video jednu veliku kernju, svinjskih dimenzija i verovatno stariju od mene. Neman se diskretno povukla u mrak dubina pre nego što sam i stigao do pozicije da zaronim.
Pričajući o ribama dosađivao sam stalno ne samo svojoj odraslijoj sestri i od mene deset godina starijem zetu, nego i njihovim prijateljima i vršnjacima s kojima su se družili, a naročito vodniku stomatologu na stažu u Tivtu i njegovoj supruzi. Imao sam tada samo jednu američku džepnu knjižicu o ribama iz 1956. s odličnim ilustracijama Džejmsa Gordona Irvinga. Uz šiparačku masersku upornost pokazivao sam svojim žrtvama odlike pojedinih vrsta riba na slikama u knjizi i objašnjavao im razlike u odnosu na srodne jadranske ribe. Bio sam neviđeni davež ili modernije – smarač. Šale koje su pravili na moj račun imale su na mene samo ograničeno dejstvo odvraćanja.
Mislite da se priča o tivatskim ribetinama na tome završila? E pa nije. Već ste mogli da vidite da moja iskustva sa putovanja obično vode u krug, kao u nekakvim prstenovima, makar i trouglastim. Elem, tačno trideset godina posle opisanog puta u Tivat i nepunih jedanaest godina pre no što sam iz rehabilitaciong centra u Prčanju peške došao u Tivat, ja sam kasno uveče na dan Nine Eleven 1990, krenuo za Tivat „pod uzbunom“. Negde oko podne tog dana, kolege iz Instituta za biologiju mora u Kotoru, javile su mi telefonom u Prirodnjački muzej u Beogradu da je prethodnog dana nađena džinovska ajkula u Tivatskom zalivu.
Rekao sam već da sam se kao adolescent na moru pretvarao u ihtiologa. Nikad me ta metamorfoza nije sasvim napustila. Dobio sam zapravo vest kakvu sam već godinama priželjkivao. S jedne strane, Prirodnjački muzej je tada imao solidnu zbirku morskih riba, ali su to sve bili omanji primerci i većinom vrlo stari, iz vremena kada je, kao i danas, Srbiji najbliže more bilo Solunski zaliv. Nedostajali su savremeno preparirani atraktivni i krupni eksponati za reprezentativno izlaganje.
S druge strane, i pored priča o velikim morskim psima u Jadranskom moru, svi primerci koje sam do tada video po jugoslovenskim muzejima bili su osrednjih veličina i po pravilu jadno preparirani. Nisu ličili ni na šta. Evo prilike, pomislio sam, da sjajni, talentovani i iskusni maestro Rajko Knežević, šef Likovno-preparatorske radionice beogradskog Prirodnjačkog muzeja, pokaže svoje veštine i izradi monumentalni eksponat.
Bilo je važno da se deluje brzo. Već je izgubljeno mnogo vremena, zver je bila mrtva čitav dan, a septembar vrlo topao. Trebalo je što pre stići u Tivat, uraditi celu morfometriju, odrati kožu pre nego što se raspadne, preliminarno je konzervirati, odnosno usporiti truljenje i isto tako hitno dopremiti u muzejsku laboratoriju na čišćenje i komplikovani postupak prepariranja. Ajkulu još niko nije bio izmerio, ali su svi tvrdili da je ogromna.
Događaj mi je pao u najnezgodnije vreme. Muzej nije imao kustosa za ribe, ali to nije bio najveći problem, jer tu sam bio ja kao povremeni riboslov. Međutim, tehničari su muzejskim vozilom bili otputovali u Prištinu da u tamošnjem muzeju postavljaju našu izložbu o Pančiću. A to znači sledeće: da za dranje i manipulaciju ajkulom imam samo starog majstor-Rajka, koji to ne može sam da uradi za kraće od tri dana. A tri dana nismo imali. Onda sam pozvao mladog Prijepoljca kustosa P, svog učenika-ornitologa. Nije nikad ni video ajkulu, a nekmoli je drao, ali je bio požrtvovan i lojalan Muzeju. Naravno pošao sam i ja, kao vozač i treći nož.
Na raspolaganju nam je bio samo novokupljenji skromni muzejski Yugo namenjen za nabavnu i kurirsku službu po gradu. Na brzinu je Rajko naoštrio sve raspoložive muzejske taksidermijske noževe, a ja sam ionako poneo svoj švajcarski vojni Mauser oštar kao zmija, unapred ubeđen da će se istupiti kasnije od sve ostale gvožđurije. Pa ipak nisam ni sanjao šta nas sve čeka. Krenuli smo po mrklom mraku, vozeći najbrže što se moglo. Stigli smo u Tivat rano ujutro. Sunce je već grejalo, ulični lijanderi su bili u cvetu, ali je Tivat još spavao. Preko mirnog mora, na milju od tivatske rive, videlo se nisko ostrvce Sveti Marko. Tamo negde, u plitkoj vodi ležala je telesina mrtve ajkule.
Tivćani ne ustaju rano, pa smo malo sačekali dok se pojavio prvi barkajol spreman da nas preveze preko i ostane s nama, ako nam šta bude bilo potrebno. U međuvremenu smo pokupovali svu so i sirće u tivatskim prodavnicama, kako se koja otvarala. Čamdžija nas je odvezao do jednog malog mola na ostrvu, a na nekih 50 metara odatle, u plićaku nasukana ležala je mrtva najveća riba koju sam uživo video. Bila je pravi džin ogromne glave i sivoljubičaste kože. Nije bilo teško identifikovati vrstu. Pas glavonja ili volonja (Hexanchus griseus) koji ima šest pari škrga, sitne oči, tupu njušku i samo jedno leđno peraje. Dužinu ajkule (bila je ženka) izmerili smo tačno – 4,27 m. Do danas u Jadranskom moru nije nađen veći primerak glavonje.
Iz Glasnika Prirodnjačkog muzeja br. 46 (str. 281–283).
Ležala je na dnu, na boku, a samo najviši delovi glave i grudnog dela trupa bili su joj iznad površine mora. Nas trojica smo uspeli da je još za metar prevučemo više na obalu. Dalje nismo mogli jer je izvan vode ona imala svoju punu težinu. Čim smo načeli kožu, zapahnuo nas je jak toksični amonijačni zadah koji ajkule imaju. I odmah nam je bilo jasno da moramo biti brzi, a i da nam je najpreči zadatak da ajkulu izvučemo iz vode da bismo joj odrali kožu.
Ostavio sam Rajka i mladog kustosa P. da počnu sa radom, a ja sam se vratio na obalu da nađem traktor kojim ću moći da izvučem lešinu ajkule (procenio sam je na oko 500 kg) na obalu, a zatim i dovoljno veliku barku kojom ću da prevezem traktor na ostrvo. Imao sam veliku sreću da sve to brzo nađem i pogodim po više nego razumnoj ceni. Ipak, traktor i petorica ljudi su se namučili da uz pomoć sajli izvuku naš plen iz mora.
Iz Glasnika Prirodnjačkog muzeja br. 46 (str. 281–283).
Sve te operacije nisu prošle nezapaženo, pa se na licu mesta pojavilo više Tivćana, a među njima i mladi mornar Željko Pulić sa turističkog broda „Jug“ (matična luka Dubrovnik) koji je tvrdio da je prethodnog dana on našao ajkulu. Plutala je na površini mora pored ostrva Sveti Marko. Ili je već bila mrtva ili sasvim na samrti, tako da ju je mornar Pulić zakačio mecomarinerom (čakljom) i uz pomoć još jednog mornara i kapetana vezao je i odvukao do obale, gde smo je mi sutradan zatekli.
Postavllo se pitanje čija je mrtva ajkula? Sluteći to, ja sam, čim smo tog jutra stigli, pred svedocima izjavio da sam našao mrtvu ajkulu koja je napuštena odnosno bačena. Opkoračio sam je i seo na njen trup (u vodi) pa zamolio Rajka da me fotografiše i tako obezbedi dokaz o trenutku nalaženja ničije crknute ajkule. Mornar Pulić je naravno isticao da je ulov njegov. Rekao sam da sam ja jutros našao ajkulu koju je on ulovio i posle napustio. Pozvao sam se na Morsko pravo i princip „ko nađe njegovo je“.
Nisam znao tačno šta je Morsko pravo i da li onaj princip igde zaista pravno važi, ali je sve zajedno dobro zvučalo. Rekao sam da predstavljam Prirodnjački muzej i da ajkula od jutros pripada toj ustanovi. Ali i da je ta ustanova svesna da je Pulić oko ulova imao puno napora i utroška vremena. I da je spremna da ga obešteti sa toliko-i-toliko dinara. Odmah sam iz novčanika izvadio spremljen novac. Bez reči je prihvatio i potpisao priznanicu.
Onda sam se pridružio dvočlanoj muzejskoj kasapskoj ekipi za skidanje ajkuline kože. To je vrlo pipav posao jer se njena tanka koža ne može svlačiti sa tela, nego se kratkim potezima mora pažljivo seći debeli masni potkožni sloj. Nismo imali kitolovačko-klanički alat, a i da smo ga imali, nismo bili obučeni za tu tehniku. Radili smo na suncu, temperatura je rasla, a ajkula je počela sve jače da se „čuje“. Noževi su stalno morali da se oštre (pred kraj su se predala i oba velika sečiva mog Mausera). Ruke su nas bolele i morali smo da ih povremeno odmaramo. Po Rajkovim uputstvima, završene delove kože prelivali smo sirćetom i zatrpavali solju.
Bilo je već popodne kad smo prljavi, smrdljivi i ulepljeni najzad utovarili u Jugića u plastičnu foliju umotanu i uvezanu usoljenu i ukišeljenu ajkulinu kožu s prednjim delom glave. Jugo je malo polegao jer je u gepeku imao novi 160 kila težak teret. Vratili smo traktor i barke, isplatili barkajole, prezalogajili i krenuli uveče nazad za Beograd. Mene je čekala druga uzastopna neprospavana vozačka noć. Negde pred Zlatarom osetio sam da dalje ne mogu. Probudio sam ortake i objavio da ćemo da malo odspavamo u hotelu „Panorama“.
Ujutru, pre svitanja, obišao sam Juga sa ukletim teretom. Ne samo da se iz njega širio nesnosni bazd, nego su se oko zadnjeg dela okupile sve mačke koje žive u radijusu od nekoliko kilometara. Otvorili smo sve prozore i junački krenuli ka Beogradu. Izjedala nas je briga za ajkulinu kožu. Rajko nas je hrabrio pričama o svojim mnogobrojnim iskustvima sa prepariranjem ukvarenih crkotina od kojih su, u njegovim rukama, ispadali veličanstveni taksidermijski eksponati. Kad smo konačno uterali Juga u avliju Muzeja, svi zaposleni su se razbežali. Posle su pričali da su zadah osetili pola sata pre nego što smo stigli, dok smo još bili kod Rušnja! Vest o nesvakidašnjoj prinovi ihtiološkoj zbirci objavljena je u Glasniku Prirodnjačkog muzeja br. 46 (str. 281–283), ali bez navođenja olfaktornih pojedinosti.
Rajko je zaista, uz pomoć preparatora M. koji se u međuvremenu vratio iz Prištine, uspeo da napravi monumentalni, kako je on voleo da kaže, dermo-plastični preparat. S novim iskustvima, bolje opremljen i sa razvijenom mrežom dojavljivača i ribolovaca, Prirodnjački muzej uspeo je da u nekoliko sledećih godina dođe do desetak vrlo krupnih i atraktivnih primeraka iz Crnogorskog primorja. Glavonja iz Boke je ipak ostao Broj Jedan. Svoju javnu premijeru imao je na stogodišnjičkoj izložbi „Prinove u Prirodnjačkom muzeju“ u Galeriji na Kalemegdanu 1995.
A prvi međunarodni nastup doživeo je naš Glavonja već 1998. u jugoslovenskom paviljonu na Svetskoj izložbi „EXPO ’98“ u Lisabonu, pod geslom „The Oceans, a Heritage for the Future„. Tamo je, zajedno sa još dve blizu četiri metra dugačke morske lisice, s velikom tunom i delfinima iz Južnog Jadrana, bio u dobrom bokeškom društvu eksponata već pominjanog Pomorskog muzeja iz Kotora. Uoči otvaranja jugoslovenskog paviljona, posetila nas je naša ministarka kulture. Nije bila impresionirana ogromnim ribama. Kad joj je Majstor Rajko, koji je bio u Lisabonu da bi se starao o svojom taksidermijskim remek-delima, rekao da je to najveći glavonja i otkrio joj kolika mu je dužina, ministarka je pitala zar nismo mogli da ga napravimo da bude malo veći?!
Meni je ipak u naročitom sećanju ostala izložba „Ajkule i raže Jadranskog mora“ koju smo otvorili u Galeriji na Kalemegdanu sledeće godine, tačnije 30. marta 1999. u 19:00. Kad je 24. marta počelo bombardovanje Beograda, obavestio sam autorku, novopečenog muzejskog ihtiologa D. da neće biti otkazivanja i da treba da nastavi sa završnim prirpremama te dugo planirane izložbe. Na dan vernisaža, u 17:45 sirene u Beogradu objavile su vazdušnu opasnost. Mislio sam da na otvaranje pod uzbunom neće doći niko. Jedan deo mene je to i priželjkivao. Jer, šta ako ipak rokne i izginu okupljeni ljudi? Do pre samo nedelju dana verovao sam da se neće usuditi da ubijaju civile. Pa su se usudili. Dežurni u Galeriji iz noćne smene javili su mi da zamračeni kamioni s vojnicima prolaze pored Galerije. Rekao sam im da to ne zapišu u izveštaj, ali sam shvatio da Tvrđava i Galerija postaju „legitimna ratna meta“.
Na otvaranje je ipak došlo stotinak ljudi i nešto novinara. Bilo je blago prolećno veče. Pročitana je „Ratna deklaracija Prirodnjačkog muzeja“, žujovićevski patetični pamflet spremljen za tu priliku, a koji možete pogledati u prilogu dole. Nastala je neuobičajena atmosfera, teško opisivo kolektivno raspoloženje zvanica, koje im nije dozvolilo da se po običaju brzo raziđu. Svi su se nekako bolje osećali u grupi, zaštićeni hrabrošću njene kritične mase. Ali se napetost mogla gotovo da opipa u vazduhu. Tek kad su se u 21:12 začule sirene za prestanak vazdušne uzbune, društvo je počelo da se polako razilazi. Ni tad niko nije pokazivao bilo kakvu žurbu.
Sutradan je neki novinar između ratnih aviona, odnosno njihove ubilačke krvoločnosti s jedne i skladnih, fluidodinamičkih oblika s druge strane, našao simboličnu paralelu u ajkulama i ražama na našoj izložbi. To je sve bilo vrlo sveže u meni dok sam tokom oporavka u Prčanju dolazio na tivatsku rivu i gledao preko na Otočić mrtvih ajkula. Koji nosi ime Svetog Marka. I još jedno, mletačko – Stradioti, od grčkog στρατιώται – vojnici, ali ovde u značenju mletačke lake konjice lokalno regrutovane na Balkanu. Razmišljao sam kako ništa ne prolazi sasvim bez traga. I kako svakom putovanju prethodi bar još jedan put. I da posle svakog završetka puta treba očekivati nastavak.
Kad je Prirodnjački muzej, deset godina kasnije prodavao svog starog Juga, jedan potencijalni kupac, dok ga je pregledao, upitao je: „Kakav je to čudan miris?“
„Verovatno kamelije – promrmljao sam – prevozili smo neke kamelije.“ Ne znam da li me je čuo.
Putovanja, sasvim lično 
7 mišljenja na “Ajkula u Boci”