O ojlskinu s rupom, u Godini svinje

 

Nikako da se odvažim da napišem makar izveštajčić bar sa nekog od svojih putovanja u London. Izbegavam da zaključim svoj niz odlazaka na to odredište, a nije mi ni do iščekivanja sledećeg putovanja. Pa ipak, iako dosad nisam napisao nijedan redak o Londonu, na desnoj margini svakog članka na ovom blogu nalaze se po dve fotografije. Obe su iz Londona. Uostalom, moje prvo samostalno putovanje van Jugoslavije bilo je u London. Kad sada idem tamo, dok stižem na Mil Hil, pomalo mi je kao da se, posle dužeg vremena, vraćam na Varoš-kapiju – pa sve gledam šta se promenilo. A i šta se nije. Nisu, na primer, još zakrpili onu rupu na trotoaru, kad se iz Silvanove avenije skreće u Flauer-lejn, evo već sedam godina.

Osetljivo je to pisanje. Kao i tolike druge, i moja beogradska porodica poreklom je sa sve četiri strane sveta. Sam ja, pa već imam gene nekoliko različitih naroda i plemena… Porodica se za mog života još širila usisavajući nove krvi, ne samo sa one četiri glavne strane sveta, nego i između njih, iz raznih pravaca, sa drugih kontinenata i dalekih ostrva… I obrnuto, vetrovi su nas od Kruga Dvojke razvejavali i putevi vodili u svim pravcima. Dešavalo se da odemo da živimo čak na Karaburmi ili u Bloku 45. A dospevali smo i do Južne Afrike i Novog Zelanda. Povremeno se negde okupimo da nešto proslavimo, ili onako. London je jedno od takvih mesta. Tamo mi žive sestra i zet.

DSCN3936 (1)
32

Među knjigama u kojima sam kao klinac nalazio vrhunska avanturistička uzbuđenja, bio je „Petnaestogodišnji kapetan“. Ne samo da sam se tada strasno identifikovavao sa glavnim likom, nego sam na mnogim putovanjima posle, kao odrastao, ili skoro to, opet pomalo bio i petnaestogodišnji kapetan. Knjiga je iz 1947, u izdanju Novog pokolenja, a na koricama je glavni junak u inspirativnoj, maštozapaljujućoj pozi za krmanoškim točkom. Šta da vam kažem, do da i danas, umesto zimskog kaputa, nosim plavu mornarsku dolamu kakva je na toj slici.

15-ogosianjiKapetanNa knjizi taj adolescentni heroj ima nekakav bezoblični, skoro ženski šešir koji me je kao klinca zbunjivao. Pitao sam oca za objašnjenje i saznao da je to mornarski šešir od ojlskina odnosno voštanog platna. Štiti od kiše i svega ostalog. Tada sam znao da ću jednom imati ceo ojlskin, ne samo takav šešir. Od crnog „gumiranog platna“.

Kupio sam ga deset godina kasnije, u Londonu, u radnji za mornare na Ist-endu. U stvari, kupila mi ga je sestra uoči mog polaska za Jorkšir, gde ću provesti na terenu dve nedelje u jednoj ornitološkoj opservatoriji, a odatle sam se spremao i za još tri u Slimbridžu. Tada je taj crni ojlskin postao moja zvanična zaštita od kiše i vetra na svim mojim terenima sledećih dvadesetak godina. I više od toga, on je bio i podmetač kad je trebalo da se sedne, na primer, na vlažnu zemlju odnosno travu. I prostirka, da se na terenu ruča.

_NZF8497
Ojlskin 1966.

Na jednom od prvih terenskih putovanja s novim ojlskinom, desi se tragedija. Moj neoprezni saputnik, upravo za vreme jednog terenskog doručka na travi, ispusti nož koji padne na ojlskin vrhom nadole. Napravio je sasvim malu rupu, ali rupu. Ili sam to možda ja bio taj kome je ispao nož, ne sećam se, ali pamtim rupu. Bio je to jedva vidljiv prorez, nepun centimetar dug. To međutim nije više bio ceo ojlskin. Umesto da bude nepromočiv – imao je užasnu rupu. Odmah sam ga ja zalepio, ali svejedno, zauvek je nestalo savršenstvo mog ojlskina. Bio je samo jadna zakrpljena, zalepljena zamena. Nikad ga nisam obukao a da nisam s gorčinom pomislio na njegovu rupu. Osećao sam je na leđima. Bila mi je nepodnošljiva, kao da mi je nož zaboden između lopatica. Tačno na onom jedinom mestu na kom sam ranjiv, koje je pokrio opali list dok me je mati prelivala zmajevom krvlju, a može se videti kao belega u obliku krecavog lista. Ili Montenegra.

Bojim se da me je ta râna mala rupa na savršenom ojlskinu u dobroj meri odredila. Bila je 1966, godina Vatrenog konja. Valjda time potstaknut, Ceo La je naš razgovor počeo ovako: „Ako pristaneš na jednu sasvim malu nesavršenost, što ne bi pristao na još jednu, skoro isto tako malu, jedva nešto veću? A ako si već pristao na dve…“ „Dosta,“ dreknuh toliko da je odskočio, kao da sam zamahnuo da ga udarim.

Svaki moj odlazak u London, bivao je u neku ruku ponavljanje onog prvog. Hodočašćenje poput arsenije-njegovanskog putovanja kroz Varoš-kapiju. I zato ja za London imam obavezne itinerere i obligatne tačke na njima. Ne pitajte me šta tamo tražim. Jednom sam se 1997, zadesio uveče na aerodromu Getvik i bio smešten u hotel u blizini, s tim da sutra nastavim za Bristol. Sestra i zet su tada bili izvan Londona i bila je ponoć. U sam London tog puta uopšte nije trebalo ni da idem. Kompulzivno sam međutim seo na andergraund i odjurio do Pikadili-serkusa, uverio se da je sve na svom mestu, uključujući i zlatnog leptirokrilog Anterosa, kupio posleponoćne sirove urme sa Arapinovih kolica u jednoj bočnoj ulici, popio pivo i smireno se vratio u hotel.

Ta uzastopna putovanja su me učinila svedokom mnogih promena uključujući i neke nepovratne gubitke. Potpuno je nestao ulični fiš-‘n’-čips u fišeku od novinske hartije, zajedno sa neponovljivim ukusom koji sam srećom okusio iste godine i u istom kraju u kome sam kupio ojlskin. Koji će biti probušen. Sad se bezukusni fiš-end-čips služi u finim pabovima i restoranima. Ima to ime, ali nema taj ukus.

Nekad su se i kod nas, umotane u stare novine, prodavale nezdrave pržene papaline, koje samo u Beogradu zovu giricama. Poslednji put sam ih u takvoj ambalaži kupio 1976. na topčiderskoj tramvajskoj stanici. I podelio ih sa svojim trogodišnjim sinom. „Nema više naših / malih papalina“, pevao je Bajaga, desetak godina docnije.

Kinezi predskazuju budućnost uz pomoć svojih dvanaest astroloških životinjskih znakova. Sad smo u godinji Svinje. Skulptor Aj Vejvej je u 2011. izložio bronzane glave tih životinja u avliji Samerset-hausa u Londonu. I ja sam otišao da ih vidim.

DSCN3076 (1)
Aj Vejvej: Znak Svinje, Samerset-haus, jun 2011.

Glave džinovskih životinja su odsečene i pobodene na dva metra visoke direke u jednom delu kvadratnog kamenom popločanog ogromnog dvorišta. Svejedno su dominirale celokupnim prostorom i izmenile ga. Tih dvanaest skulptura u nizu delovalo je kao da su ne samo iznutra opkolile ceo Samerset-haus, nego i da potpuno vladaju svim ljudima koji su se zadesili na tom prostoru, razmileli se takoreći nesvesni postojanja crnih mađijskih životinja.

Nešto slično sam jednom davno osetio u prisustvu divovskog Boterovog konjića u hali aerodroma u Barseloni. I još jednom sa Boterovim skulpturama posutim po ogromnom Prasa-du-kumersju u Lisabonu 1998. Tada je taj slavni trg prosto nestao, nije se više video! Kiša koja je padala kao da je sprala njegove poslednje tragove, a ostavila samo da se valjaju vajarske čarolije Boterove.

Ali, za razliku od nabreklih, napumpanih Boterovih, ove Aj-Vejvejeve kineske životinje nose jednu meni tuđu ili bar novu, stilizaciju, a time i poruku na koju nisam bio pripremljen. Potiču iz jedne druge kulture, kao iz drugog sveta i to im daje dodatnu moć. Prepoznajem da je to glava kunića, ako ni po čemu drugom ono po ušima, ali to nije moj kunić, nije dobri domaći zeka. Po rogovima shvatam da je to bik, ali ja nikad takvog bika nisam video, ili bolje, nikad na bika tako nisam gledao. I kod svake od ostalih životinja osetio sam isto, osim kod Zmaja. Bio je to onaj poznati, klasični kineski zmaj s rogovima, bradom i somovskim brkovima.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Aj Vejvej: Zodijački znaci, Samerset-haus, jun 2011.

Te drukčije životinjske glave smanjile su i zarobile publiku u dvorištu Samerset-hausa. Slično kao u Kamposantu u Pizi, posetioci su bunjuelovski ukleto obilazili i ponovo razgledali skulpture, nemoćni da napuste četvrtasti prostor. U jednom trenutku izgledalo je kao da i ne postoji izlaz iz dvorišta. I posle pitaju može li umetnost da promeni svet…

Iste te godine u Londonu nisam gledao predstavu „War horse“ iako su prijatelji rezervisali karte mesecima unapred. Jako sam želeo da vidim komad u kome se sve vrti oko veštačkog konja, lutke koja omogućava da se na sceni kažu neke važne istine o ratu. Slično kao što kabaretski trbuhozborci svojom lutkom publici saopšte neke istine koje ona ne bi prihvatila bez te lutke.

U poslednjem trenutku su me obavestili da nemamo karte za „Ratnog konja“, nego da idemo da gledamo novu verziju „Pigmaliona“, u Garikovom pozorištu. Bio sam razočaran, ali i pomalo radoznao da vidim tu predstavu u pozorištu upravo na mestu na kome, bezmalo 100 godina ranije, počinje njen prvi čin. Nisam prvobitno želeo Bernarda Šoa jer ne znam dovoljno engleski za sve pigmalionske finese. Ali, šta je – tu je.

Početna scena „Pigmaliona“ u Garviku juna 2011. (levo) i posle predstave na istom mestu 100 godina docnije (desno).

Reditelj i dramaturg je u novoj predstavi u prvi plan izvukao ljubavnu dramu, a potisnuo komediju i romantičnost. Za tu potrebu je dopisao dijaloge sa kilometarskim ljubavnim raspravama, koje čine najveći deo nove predstave. Da im napravi mesta, izbacio je čuvene komične scene. Nepripremljena, a verna, publika se lojalno smejala na mestima na kojima su one bile, tj. gde je trebalo da bude smešno. Takođe je, primereno izmeni duha predstave ka ljubavnoj drami, mladi reditelj za profesora Higinsa uzeo mladog glumca. Od Šoa je ostala samo scenografija. Deo publike se na kraju osetio prevarenim, pa je mlako pozdravio glumce, ni krive ni dužne.

DSCN3454
U Garviku posle zavese, juna 2011.

Bila je to neuspela iluzija iliuzije, a ne nova iluzija stvarnosti. Sasvim suprotan slučaj video sam u predstavi „The Book of Mormon“ prošle, 2018. godine, u pozorištu nedaleko od prethodnog. Isti oni prijatelji uzeli su karte za taj mjuzikl. Bio sam skeptičan iako sam pročitao da je reč o čuvenom komadu. Upao sam u klopku sopstvenih predrasuda (a delom i iskustva). Američka satira na američko mormonsko misionarstvo u Africi? Nimalo izazovno. I još mjuzikl koji se smatra nižom pozorišnom kategorijom. U jednom trenutku mi je kroz glavu prošla stereotipna slika rođaka iz unutrašnjosti, koje domaćini velegrađani izvode na laku šarenu predstavu s jakim efektima, primerenu provincijskom ukusu gostiju. Ništa od toga!

Prenebregao sam činjenicu da sam u Londonu, kolevci mjuzikla i rasadniku najboljih stoletnih tradicija te pozorišne forme. Srećom, dobio sam priliku da se uverim da i spoljašnja i stereotipna glumačka sredstva imaju svoje vrhove. I te kakve! Ali pravi vrhunac došao je iz samog srca londonskog pozorišta i njegovog duha: londonski „The Book of Mormon“ bio je dvostruka satira – istovremeno se rugala i američkom mormonskom misionarstvu i američkoj satiri tog misionarstva. To umeju samo u Londonu. Pa sam se setio onog bećarca: „Imam šupu i na šupi rupu, / kroz tu rupu gledam drugu šupu.“

Iza moje glave (i sad dok ovo pišem u Beogradu) na zidu vise uramljeni Henri Murovi crteži ovaca (nisu originali). To je tako već tridesetak godina. Navikao sam se na njih, da ne kažem da baš ne bih bez njih mogao sebe da zamislim. Znalački mi ih je poklonila draga osoba, ali i same Murove ovce, izvan tog konteksta, ili bolje: izvan svakog konteksta – nose u sebi dovoljno snage, sklada i mira.

Murove ovce.

I onda, kad smo moja supruga Olja i ja bili u Londonu 2011, pozovu nas sestra i zet da provedemo dan u Hetfildu, u obilasku dvorca i parka u kome je upravo tada bila izložba Henri Murovih skulptura. Tamo nas je čekalo čudo. Veliki park iz 17. veka, dobro, obnovljen u viktorijansko doba, savršeno je primio Henrija Mura i njegove skulpture, ne odstupivši ni za korak. Suprotno od Aj Vejvejevih i Boterovih skulptura, Murove i ne pokušavaju da se nametnu ni da dominiraju. Ne vidi se ni da su donešene tu i postavljene. Izgledaju kao da ih je Mur u najmanju ruku na licu mesta i pravio, i to pod jakim utiskom ne samo stoletnog drveća i dvorca u pozadini, nego rekao bih i po željama nas, ljudi u parku.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Malo sam na drugim mestima video uživo Murovih skulptura, ali se usuđujem da kažem da nigde one ne mogu izgledati tako prirodne i razumljive. I sad se tek vidi da njegove čuvene rupe, uopše i nisu šuplje duplje – to su prodori oka, prostori ispunjeni pogledom na prirodu.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

A drveće? Kako da ne, i ono je Murom dobilo nova prelamanja uglova gledanja. Nije drvo uvek samo drvo. Mnogo zavisi od toga ko ili šta stoji pored njega.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Korak dalje je otišla „Košnica“, skulptura/instalacija Volfganga Batresa u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Kjuu, u Londonu. U nju sam ušao jesenas (2018). Stoji na brdašcetu usred livade divljeg cveća i izdaleka izgleda kao roj insekata u letu, recimo pčela, ili kao oblak dima. Kad se priđe, vidi se da se sastoji samo od rupa, šestougaonih otvora u aluminijumskoj konstrukciji podobnoj pčelinjem saću.

Košnica, Kraljevska botanička bašta, Kju, London, septembar 2018.

Košnica ne deluje menjajući samo spoljašnji prostor, nego još više unutrašnji, jer u nju posetioci ulaze gazeći po providnom podu izdeljenom na šestougaone ćelije. U Košnici je svetlost izmenjena u odnosu na spoljašnju, ali i sve ostalo je modulirano, i temperatura, čak i zvuci. Našavši se unutra, ljudi imaju i novi međusobni, zajednički odnos, drukčiji nego pre ulaska.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Košnica, Kraljevska botanička bašta, Kju, London, septembar 2018.

„Sami sebi možemo izgledati i ovako i onako“, pokušao je jednom da mi mudruje C. L. Pravio sam se da ga ne slušam.

Advertisements

“NIHIL MIHI”

“Hoćete li da vam ovde donesu ručak?” Pitanje me je trglo, jer je tiho ušla. “Molim?” – izustio sam refleksno, da dobijem u vremenu, što uvek rade autodidakti kojima se obratite na jeziku koji im je treći priučeni. Učtivo je ljubazna kustos-bibliotekarka ponovila, ali se ovaj put preko njenog lica odrazila moja potpuna unezverenost. Među neagresivnim osobama zbunjenost ume da bude zarazna. Još je dodala da u blizini ima jedan restoran s odličnom kujnom. I da tako neću morati da prekidam rad. Baš joj je bilo stalo da mi učini.

public domain
Luigi Ferdinando Marsigli

Nikad nisam jeo za radnim stolom. Ne mogu da zamislim sebe kako razgrćem papire, oturam tastaturu i odmotavam hartiju u kojoj mi je stigao burek. A tada, 1975, kad se poveo taj razgovor o ručku, papiri, rukopisi koje sam, u belim rukavicama, držao ispred sebe – bili su iz XVII veka. I sto je bio iz XVII veka. I stolica na kojoj sam sedeo. Neke slike na zidu bile su doduše iz XVIII. Sa jedne me je gledao Marsili pod sivom perikom, držeći u desnoj ruci možda baš jedan od listova topografske karte koji su na stolu ispred mene. U Palati Pođi, iz XVI veka. A ona meni ručak!

viazamboni35
Palaco Pođi: ulaz u Museo Masiliano, Bolonja, Via Zamboni 35

Jeste, bio sam u groznici otkrivanja nepoznatih činjenica o počecima naše ornitologije, a u Museo Marsiliano u Bolonji. Sa velikom sigurnošću se zna da je prvi proučavalac ptica Srbije bio jedan neverovatan čovek, grof Alojzije Ferdinand Marsili (1658–1730), a ja sam prebirao po njegovim beleškama, pismima, skicama mapa, crtežima, rukopisima štampanih i neobjavljenih dela, po hiljadama dokumenata koje je svojom rukom novolatinskim jezikom pisao i crtao Konte Marsilji. Prvi put u životu bio sam se našao ruku do lakata zavučenih u zaostavštinu jednog genija.

bust_of_luigi_ferdinando_marsili
Otavio i Nikola Tozeli: posthumna bista Luiđija Ferdinanda Marsilija, Bolonja 1766.

Kroz glavu mi je munjevito proletela užasna slika izdajničkih špageta bolonjeze, koji se zmijski migolje na mojoj viljušci, šibajući repovima kao ispušteno crevo za zalivanje i škropeći crvenim šugom od paradajza listove basnoslovnih dokumenata. U panici, obaram čašu s vinom i gledam kako ga drevna hartija žedno upija, dok se mastilom ispisana slova šire i razlivaju nepovratno bledeći.

“Ne hvala”, pobegoh od te katastrofične slike, i još brzopleto dodah “nisam gladan.” To nije bilo ni sasvim netačno. Zanet uzbudljivim radom, zaista nisam bio osetio glad. Do tad. Bibliotekarka me je gledala zabrinuto, materinski (tek sam bio napunio 30). Hoću li bar kafu? Ne, hvala. Ni čaj? Hvala ne. Ovo moje poslednje ne bilo je čak malo preglasno. Da ublažim, i da pokušam da budem duhovit, rekoh “nihil mihi”, za mene ništa, što je bila Marsilijeva aristokratsko-učenjačka deviza u smislu “ništa za sebe”.

marsili_luigiMarsilija mi je u stvari otkrio moj prijatelj, dugogodišnji kancelarijski i terenski ortak i kum, zoolog Dž, rodom iz Kovina. Kao strasan amaterski istraživač prošlosti Kovina i starih austrijskih topografskih karata svog rodnog mesta, tragao je za mapama koje je crtao Marsili ili bar raspolagao njima. Podstaknut interesovanjem koje je u meni potpalio Dž, počeo sam da se i sam bavim čudesnim čovekom Marsilijem, koji je pred Kraljevskim društvom u Londonu sebe lakonski predstavio sa samo dve reči Miles sum (vojnik sam). A naročito me je zanimalo njegovo ornitološko delo.

Grof Marsili (još i Luiđi Marsilji) je u stvari bio ratnik i inžinjerac, obaveštajac i diplomata, ali nadasve prirodnjak i svestrani istraživač. Ili, kako reče Paolo Rumiz u “La Republica”, bio je istovremeno i Indijana Džons i Džejms Bond, i Ervin Romel i Guljelmo Markoni. Kada je kao mladić, za račun Venecije objavio izveštaj o stanju Otomanskog carstva i opis turske vojske i utvrđenja na Bosforu, postao je naročito zanimljiv Austriji angažovanoj u odbrani od Turske u Velikom Bečkom ratu.

marsigli,_luigi_fernando_conte_di
Luigi Fernando Conte di Marsigli

Marsili tad stupa u austrijsku vojsku kao inžinjerijski oficir, ali na nesreću, već u jednoj od prvih bitaka rane ga tatarski konjanici, bude oboren s konja i zarobljen, pa prodat Kara-Mustafa paši bosanskom, u Hercegovinu, gde je robovao dve godine. Otkupljen je i oslobođen tek 1684. Odmah se vratio u službu Cara Leopolda Prvog Habzburga, napravio brzu karijeru i stigao do generalskog čina. Kada su Turci odbačeni preko Dunava, Marsilji je dobio zadatak da, u pauzama između bitaka, prouči geo-strategijsko-fortifikacijske pogodnosti duž Dunava. Zato ne čudi što ga nalazimo u austrijskoj delegaciji prilikom sklapanja Karlovačkog mira 1699. i što je lično rukovodio povlačenjem linija razgraničavanja.

Tih poslednjih godina XVII veka, Marsili je istraživao sve što se tiče Dunava: geologiju i hidrografiju, utvrđenja i arheološka nalazišta, vršio je astronomska merenja, proučavao biljke i životinje, a naročito ribe i ptice. Radio je na kapitalnom projektu svog života – šestotomnoj ilustrovanoj monografiji o Dunavu, koju je 1700. godine pompezno najavio posebnom pred-knjigom, Prodromusom, s odgovarajućom, barokno preteranom posvetom Caru Leopoldu Prvom.

platalea_leucorodia_in_danubius_pannonico-mysicus_1726_by_marsigli
Jacobus Houbraken po crtežu Rajmonda Mancinija, 1726  Danubius Pannonico-Mysicus.

U tom izbije Rat za špansko nasleđe, a Marsili se 1703. zatekne u tvrđavi Brajzah na Rajni, koju su opsedali Francuzi. Austrijanci se predaju, možda malo prerano, pa pred carskim vojnim sudom Marsiljijeva glava počne da visi o koncu. Na kraju mu ipak oproste život, ali mu oduzmu činove, počupaju ordenje, prebiju mač iznad glave i otpuste iz vojske. Sva imovina mu je bila konfiskovana. Ponižen, razočaran i lišen najvišeg sponzorstva i materijalno propao, bio je odustao od knjige o Dunavu.

Tek 25 godina posle najave, zahvaljujući ponudi za besplatno štampanje u Hagu i Amsterdamu, ugledalo je dana to ogromno izdanje pod naslovom DANUBIUS PANNONICO-MYSICUS. Peti (i najdeblji) tom je ceo posvećen pticama (De Avibus). Knjižurine su toliko velike i teške, da sam onomad neveštim rukovanjem uspeo da sebi slomijem rebro u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu.

front_cover_of_danubius_pannonico-mysicus_1726,_vol_1_by_marsigli
Naslovna strana Danubijusa.

Kako je to ogromno delo štampano navrat-nanos, videlo se da, bar u 5. tomu o pticama, u njemu ima nekih praznina. Pretpostavka da se među sačuvanim dokumentima u Museo Marsiliano može naći još dragocenih informacija stavila je među prioritete moju potrebu da pregledam neobjavljene spise Marsilijeve. I za to mi se pružila prilika u proleće te, 1975, kada se u Bolonji održavala jedna regionalna konferencija Odeljenja za korišćenje resursa Međunarodnog biroa za predele vodenih staništa, koordinatora već više puta pominjane Ramsarske konvencije. Bio sam u svojstvu posmatrača, jer će ondašnja Jugoslavija pristupiti toj konvenciji tek dve godine docnije. Dakle, pošto je konferencija završena, ostao sam u Bolonji još dodatna dva dana, o svom ruvu i kruvu. Da se Marsilijem bavim.

bologna-740384
Bolonja

A ne da se sekiram zbog špageta bolonjeze. Zanimljivo je da su u jelovnicima netalijanskih restorana moje mladosti iz nekih razloga bile obavezne dve jeftine stavke: špageti bolonjeze i špageti milaneze. Retko bi ih ko naručivao, bar iz moje okoline. To su bili neki špageti u tanjiru, a servirali su se tako što bi na njih bila izručena ali nepomešana gomilica crvenog sosa sa mlevenim mesom (bolonjeze) ili šunkom (milaneze). Toga nema ni u Bolonji ni u Milanu. Postoji u Bolonji ragu bolonjeze, ali on sadrži malo paradajza i nikad ne ide uz špagete nego uz krupnije testo, taljatele i lazanje. Pasta je vrlo ozbiljno jelo u Italiji.

Pet minuta pošto sam odbio ljubaznu ponudu za ručak “na noge”, osetio sam glad. Istrpeo sam još pristojnih pola sata i otišao pokajnički do bibliotekarke i objasnio da sam se predomislio. Sad bih ipak da ručam, ali bih voleo da odem u taj ristorante u komšiluku, da malo protegnem noge. Molim da ne vraćam sve one svežnjeve dokumenata i rukopisa, nego neka ostanu, odmah ću ja da se vratim. Samo neka mi objasni kuda da idem. Pažljivo me je slušala i klimala glavom s razumevanjem. Onda mi je vrlo polako potanko objašnjavala kako da nađem tu kafanicu, jer je unutra, u dvorištu. Objasnila mi je dve alternativne varijante, jednu koja je kraća, i drugu koja je lakša za orijentaciju. Na kraju je dodala da sad tamo više ne radi kujna. Moram da sačekam do 6, a tada se ionako Muzej zatvara. Bio sam joj zahvalan što nije rekla ništa u stilu “a lepo sam vam nudila…” U Bolonji se tada znao red i vreme kad se ručava.

Kad sam prvi put došao u Marsilijev muzej, predstavio sam se, rekao ko sam, šta sam i šta želim. Nisu mi tražili ni pasoš, ni pismo od direktora instituta u kom sam tad radio, ni nalog za službeno putovanje, ništa. Dovoljno je bilo moje pošteno lice. Koje međutim nije ništa vredelo tamo odakle sam došao.

Kako su mi šta donosili od spisa i publikacija, upisivao sam svoje ime i datum u korisnički karton. Tako sam video i ko je sve pre mene pregledao te rukopise i dokumente. Obično ih nije bilo više od prstiju jedne ruke. To je bilo strašno uzbudljiv trenutak. Neka od imena su mi bila poznata. Za neka sam se iznenadio. Često sam bio prvi iz Beograda, a ponekad i prvi iz Jugoslavije. U svakom slučaju divan je bio taj osećaj pripadanja grupi koja deli isto iskustvo. A bilo je bogami i praznih kartona. Ruke su mi drhtale dok sam razvezivao prvi (od korisnika) “kodekse” – korice svežnjeva nesortiranih listina starih preko 250–300 godina! Malo se koje drugo iskustvo može meriti s tim osećajem otkrivanja…

Tako sam u Kodeksu 1044 neočekivano naleteo na jedan dotle nepoznat nevelik list sivkaste hartije na kome je u zaglavlju pisalo olovkom i ćirilicom: “то е по српскомь ензікȣ! Ispod se nalazilo desetak srpskih naziva ptica, prva od naučnika zapisana srpska nomenklatura ptica, koja nije mlađa od kraja XVII veka! Tamo su bili vivak, nesit, kukavica, vetruška, mišolovka (mišar), [g]njurac. lelek i druge ptice čija su se imena sačuvala do danas.

Napustivši Dunav, Marsilji se s najvećim uspehom posvetio okeanografiji i astronomiji i doživeo da bude primljen među besmrtnike Pariske Akademije, engleskog Kraljevskog društva i članove akademije u Monpeljeu. Osnovao je Institut za nauka i umetnosti u Bolonji (1715) i postao jedan od najznačajnijih polihistora svog vremena. Na naslovnoj slici je vikontski grb Marsilija.

ardea_cinerea_in_danubius_pannonico-mysicus_1726_by_marsigli
Rajmondo Mancini: Ardea cinerea minor

Tri godine pre mog puta u Bolonju kod Marsilija, vrativši se iz Avganistana, dobijem u jesen 1972. od svog tadašnjeg šefa Borisa Petrova, jedan tajni zadatak, skoro dostojan Marsilija. Trebalo je da onaj isti Dž. i ja odemo u Grčku na određene lokalitete u Tesaliji i na Atici. Tamo treba da uhvatimo dve vrste specifičnih voluharica i da ih donesemo žive u Beograd, kako bi im Petrov uradio hromozomsku analizu, tada vrlo popularnu metodu u zoologiji sisara. Morali smo te nežne životinjice, o kojima niko ništa nije znao – pronaći, nenasilno uloviti i održavati u životu do Beograda. Pritom je sve moralo biti bez znanja grčkih kolega (naučničko takmičenje za prvenstvo), ali i bez znanja vlasti, i grčkih i naših. Išli smo privatnim Dž-ovim fićom. A poveli smo, kao ispomoć za negu životinja, ako ih uopšte nađemo i uhvatimo, slepu putnicu Z.

Iako smo krenuli da tražino iglu u plastu sena, nađosmo i uhvatismo odmah, iz prve, te naše male žrtve. Svakako smo imali mnogo sreće, ali i višegodišnjeg iskustva, uigranosti kao tandem i istraživačkog instinkta, u čemu je Dž. prednjačio. U stvari, bilo nam je krivo što smo tako brzo završili posao u izazovnoj Grčkoj. Ne sećam se ko je predložio da ostanemo još nekoliko dana, ali je predlog prihvaćen jednoglasno. Sebično smo rekli da, ako slučajno neka od životinja ugine, sad bar znamo kako i gde da lako ulovimo nove.

Između ostalog, otišli smo da razgledamo Mikenu, koju sam ja prvi put video prethodne godine. Slučajno, odseli smo u svratištu ε (pete) kategorije koje se zvalo “kod Lepe Jelene (Menelajeve)” odnosno “I Orea Eleni” (Η Ωραία Ελένη του Μενελάου). Primio nas je lično gazda i seo za naš sto. Ispričao nam je da je kod njegovog dede odsedao i sam Šliman i doneo ogromnu knjižurinu u kojoj su bili potpisi i utisci prethodnih gostiju. Bio je i potpis za koji je gazda tvrdio da je Šlimanov. Slično kao u korisničkim kartonima Marsilijevog muzeja, s uzbuđenjem sam zurio u poznata i nepoznata imena i osetio da pripadam jednom stvarnom nizu ličnosti koje ne samo da su imale priliku da dožive upoznavanje Mikene, nego su o svom iskustvo ostavile trag drugima. A uopšte se nisam iznenadio što sam, među poznatim imenima osoba koje lično ne poznajem, našao i jedno drukčije – potpis svoje školske drugarice, klasičarke K! Te iste 1972, u knjigu se pre nas upisao i Irvin Stoun, koga je proslavila „Žeđ za životom“, o Van Gogu.

Lepa Jelena Menelajeva još uvek postoji na istom mestu. I dalje se reklamira kao „House of Schliemann„. Nije promenila kategoriju, ostala je ε.

oreaeleni
Orea Eleni, Mikena

Naravno, sve one male beštije stigle su žive i zdrave u Beograd. Bez ijednog gubitka. Zvanično, to putovanje nije ni postojalo.

Jedna ulica u Sremskoj Mitrovici nazvana je Marsilijevom. Vrlo je to čudna ulica. Dvokraka. Da biste prešli iz jednog kraka u drugi iste ulice, morate da stanete na znaku „Stop“.

marsilijevasm
Marsilijeva, Sremska Mitrovica,

detlićDelovi ovog teksta objavljeni su pod naslovom „Marsilji je bio prvi“ u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 3, str. 22–23, Novi sad 2010.

Rezultati pregleda Marsilijevih rukopisa objavljeni su u Vasic V. & Džukić G. 1977: Savremena biologija 8; Vasic V. & Džukić G. 1977: Matica srpska: Zbornik za prirodne nauke 53.

 

Trešnje vodenske

September 15, 2009 14:36

Neka pisma iznenada oslobode sećanja na kojima se taman bio uhvatio sloj fine prašine. Pa pokuljaju, uspomene. S malo tog zlatnog praha po sebi…

KERASJA VODENON, čuje se stalno ponavljano raspuklo vikanje marusijskih pijačnih piljara, sa najglasnijim poslednjim slogom –non (Κεράσια Βοδενών)! Trešnje od Vodene, vikali bi kod nas, na nekadašnjoj pijaci Zeleni venac, ali su i tamo odavno piljari napustili nametljivo mediteransko-orijentalno izvikivanje robe i glasno pozivanje mušterija.

image0155
Narodna pijaca u Marusiji, Atina 7. jula 2006. 9:35.

Redovni čitalac ovog bloga već zna da sam, zahvaljujući grčkim prijateljima, povremeno kao bazu koristio udobnosti jednog stana u modernom rezidencijalnom delu atinske Marusije. Najšira ali inače mirna i tiha ulica tog kvarta, Ulica 25. marta, zatvara se subotom i pretvara u bučnu narodnu pijacu, u lajki agora (λαϊκή αγορά), i ispunjava pokretnim tezgama, suncobranima, gajbama i gomilama najraznovrsnije robe. Na izvestan način, grčke narodne pijace podsećaju na italijanske, samo što su relativno nove i ne održavaju se na srednjevekovnim ili još starijim trgovima.

kerasja
Vodenske trešnje, narodna pijaca u Marusiji, Atina 7. jula 2006. 9:35

Nema trešanja bez vodenskih! Vrede svaki od 3 evra i 35 para evarskih za kilo. To mu dođe oko 400 dindži. U Beogradu bi na Palilulskoj pijaci 7. jula postigle kao od šale 500 RSD. Pazite, sedmog jula, kad su trešnje prošle. Vodena je grčko kraljevstvo trešanja. Tamo su najbolje i najviše ih odande dolazi (70% domaćeg tržišta). Trešnje se u Vodeni i prerađuju u razna slatka, marmelade i džemove, ali se i suše u vidu listova na papiru rastanjene paste. To se zove pestil, probao sam ga u Gruziji.

Ove pozne trešnje gaje se na prisojnim obroncima planine Voras. Tamo se čak jedno planinsko selo zove Kerasjes („Trešnje“), na 700 m visine. Niste čuli za tu planinu? A za Kajmakčalan jeste? Pa on je najviši vrh (2521 m) granične planine Vorasa, poznate i kao Nidže.

Ni Vodenu možda nećete lako naći na mapama. Tražite je pod Edessa. Tog sam 7. jula 2006, gledajući zapis na drvenoj tablici zabodenoj u gajbu s trešnjama, razmišljao o otpornosti narodnog govora. Vrlo teško Grcima uspeva da izbace iz jezika slavizme i turcizme. Pravo kaže klasičarka S. S, nikome ne bi palo na pamet da prodaje „kerasja Edesas„, kad su Vodenske tradicionalna trgovačka marka. A ona se ne menja bez preke potrebe.

U Vodeni sam prvi put bio embargljive 1993. Čudesan je i jedinstven položaj tog grada. Nastao je na ogromnoj lučnoj bigrenoj barijeri nekadašnjeg „visećeg“ jezera, koja se nadnosi nad 200 metara nižom dolinom. Ceo grad je kao lastino gnezdo, ili bolje, kao balkon okrenut istoku. Istovremeno s divnim pogledom, to je bio izvanredan strateški položaj za nadziranje najčuvenije antičke džade po imenu Egnatia. I Vodena je bila moćna. Ona je navodno prva makedonska prestonica, pre obližnje Pele. Vergina, čije je Sunce znamenje Makedonije, leži između Vodene i Soluna.

edessa
Подпоручикъ: Voden 2008. (CC-BY-SA-3.0)

Pre nekoliko vekova, ono jezero se zasulo, pa se i grad proširio na njegov račun. Ali je voda nastavila da teče ispod varoši kroz porozne kalcijum-karbonatne naslage i da se stropoštava niz bigrenu barijeru u vidu mnogobrojnih vodopada. Istovremeno je ta kreativna voda, uz pomoć biljaka, algi i mahovina, produžila da gradi šupljikave sedrene zidine i pećine (vidi naslovnu fotografiju). Ko jednom ode u Vodenu, mora da nastavi da je posećuje. Pa sam tako i ja činio.

Slovensko stanovništvo Vodene i celog tog područja bilo je, pred kraj otomanske vlasti, izloženo pritiscima komiteta balkanskih nacionalnih država. U vreme proboja Solunskog fronta, naspram saveznika u Vodeni, stajali su Bugari, pa se Vodenjani nisu mogli izjašnjavati kao pripadnici istog etnosa kao neprijateljska vojska. Srpski vojnici su opet smatrali da se nalaze među svojom braćom, a izginuli su onoliko ubeđeni da je Kajmakčalan Srbija.

voja2sdesnakajmakcalan1928_404
Osvećenje kapele Sv. Petra nad kosturnicom na Kajmakčalanu 1928. Drugi s desna: đen. Vojislav Vuković (moj deda).

Grčka je međutim, između dva rata, u celoj Makedoniji zamenila toponime slovenskog i turskog korena, pa je Vodena 1923. postala Edesa, kao pre hiljadu godina. U vreme Građanskog rata 1946–1949, Narodno-osvoboditelniot front je imao jako uporište u Vodeni, a činili su ga komunisti koji su se izjasnili kao etnički Makedonci, pod uplivom Jugoslavije, u sastavu koje je nastala jedna nova nacionalna makedonska država. Po završetku Građanskog rata, etnički Makedonci u Grčkoj nikad više nisu priznati, a Grci ih ne priznaju ni u komšiluku.

I tako, kad sam sledeće godine u Edesi čuo postarije vlasnike hotelčića kako govore jezikom koji sasvim razumem, a nije grčki, stupio sam u razgovor. Priznali da već njihova deca govore skoro samo grčki. Današnji Grci naziv Vodena smatraju vulgarnim, tj bugarskim (Βούλγαρος).

Kraljevske makedonske grobnice u Vergini video sam za Uskrs 1993. Bio je to opet jedan od redovnih velikih međunarodnih Zooloških kongresa Grčke i susednih zemalja. Ovog puta se održavao u Solunu, a kongresna ekskurzija je bila izvedena po Srednjoj Makedoniji. Najveću pažnju organizatori su naravno posvetili kraljevskim grobnicama, i o tome su učesnici prvog dana kongresa dobili izvrsno predavanje jedne učenice tada tek preminulog prof. Manolisa Andronikosa, koji ih je otkrio 1977. Prethodno sam riznice video u novom solunskom arheološkom muzeju, koji je povodom njih i podignut.

Zlatni hrastov venac (sa sve žirevima) i zlatno sanduče (larnak) za kosti „Filipa Drugog“, sa onim znakom Sunca, i dalje su mi (i do danas) na vrhu rang liste zlatnih predmeta koje sam u životu video i to prvenstveno po odmerenosti i umerenosti (gotovo skromnosti). A još je delikatnija jedna „ženska“ kruna (iz predsoblja Filipovog groba) na kojoj svaki mirtin listić i cvetić kao da trepere.

krunalarnakmakedonia1993
Venac i larnak iz grobnice u Vergini, Solun: Arheološki muzej, april 1993.

Te grobnice tada nisu izgledale kao danas i u stvari nisu još bile zvanično otvorene za posetioce. Još se kopalo i podziđivalo ispod provizornih nadstrešnica, a bilo je strogo zabranjeno slikanje. Ja to nisam bio dobro razumeo zbog jezičke barijere, pa mi se omače jedna fotka, koju prilažem (bez izdajničkog je blica).

verginamakedonia1993 003
Kraljevska grobnica, Vergina, april 1993.

Jedno naročito uzbuđenje osećao sam tada i u Solunu i na samom nalazištu u Vergini, kod sveže otkopanih grobnica. Nisam tad gledao svetski čuvene arheološke spomenike i muzejske predmete koje su pre mene videli milioni turista i posetilaca muzeja. Ne, video sam predmete koji će tek postati svetski čuveni i koje će tek gledati milioni turista i muzejskih prolaznika. Pomalo me je taj osećaj podsećao na specifično slatko-treperavo raspoloženje koje sam mnogo puta pre toga, ali i kasnije, osećao pred otvaranja važnih muzejskih izložbi, u onom kratkom vremenu, kad se već vide masovno okupljene zvanice na vernisažu, ali izložba još nije otvorena za javnost.

Ili, možda još više, taj mi je trenutak zaličio na jedno iskustvo, dostupno izabranoj grupi ronilaca na dah, a koje se uvek pamti kao doživljaj iz „sveta između“. To je onaj trenutak kada se negde daleko gore, pogled zaustavi na zlatnom svodu živog, ljeskavog izvrnutog ogledala, a svuda unaokolo i dole, nesputano se otvaraju beskrajni ultramarini. Tad ronilac može da poželi da zauvek ostane sa „donje strane“, u svetu bez ograničenja.

nausavutarimakedonia1993 002
Bačva označena trešnjevom bojom, Podrum Vutari, Nausa, april 1993.

Značajna je međutim na toj ekskurziji bila i poseta podrumima Vutari u Nausi, na pola puta između Vergine i Vodene. Tokom probanja vina pustili su nam tzv multimedijalnu prezentaciju na temu – vino u istoriji i duhu grčkog naroda (ili tako nešto). Na velikom izduženom ekranu u sredini se odmotavao film (video), a sa svake strane su se smenjivali statični slajdovi. Svi rezovi i zumovi bili su savršeno i uzbudljivo usklađeni sa muzikom i šumovima (zvučnim efektima). Bio sam oduševljen (setite se, to je bila davna 1993) i počeo da smišljam kako da nešto slično napravim za pretstojeću proslavu 100-godišnjice Prirodnjačkog muzeja u kome sam tada radio.

nausavutarimakedonia1993 001
Degustacija vina Vutari, Nausa, april 1993. Gospodin sa sedom bradom je klasičar R, onaj isti koji je učestvovao u otkrivanju Obedske bare.

Našao sam odmah pravog autora-realizatora nove ideje: onog istog Borisa Ivančevića, kustosa pečurkara, fotografa koji se proslavio izložbom skyscape-fotografija, bicikliste, kajakaša na divljim vodama, autora prirodnjačkih emisija za tv, avanturiste, putnika i ko zna koga ili čega još. Odmah je razumeo o čemu govorim i napravio tačno takvu stvar (sa pet sinhronizovanih projektora i miksetom). Zvala se „Muzej u prirodi – priroda u muzeju“ (sa muzikom Enje – Enya) i koja je u sali SANU prilikom jubilarne svečanosti 1995. postigla apsolutni uspeh, pa je čak istapšana na bis. Beograd do tad tako nešto nije bio video.

Od tada je svako hteo da ima takav spektakl, pa je Boris Iv. odmah dobio angažman da napravi svoju predstavu za svečanost dodeljivanja priznanja komandan-Kustou, u Mornaričkom muzeju na Trokaderu u Parizu 1996. Nijedne novine nisu propustile da istaknu highlight ceremonije – multimedijalni šou.

kusto
Dan Iggers: Jacques Cousteau, Karsh

A još davnije 1956, Onaj-koji-ovo-piše, tada jedanaestogodišnji ali već pasionirani ronilac apneista, dobio je knjižicu koja se zove „Svet tišine“, isto kao i dokumentarni film koji je tada snimljen. Piščevom imenu nije tada poklanjao pažnju, jer je bilo potpuno nepoznato. Neki Žak Kusto. Knjiga se sačuvala do danas, ali bez naslovne, prvih i poslednjih strana, i odavno raskupusana od stalnog čitanja i prelistavanja na putovanjima, u barci, na hridima, u vozu i kod kuće.

U međuvremenu je Kusto postao zvezda popularizacije znanja, divulgacije nauke i etalon za medijsku promociju očuvanja prirode, a meni je ostajalo samo da mu se divim i da ga izdaleka podražavam u našim medijima. Jedino u čemu sam uspevao, bilo je nošenje vunene kapice kustoovke kad god sam se nalazio na vodi.

Kapice boje vodenske trešnje.

kapicapolicijskakafadaliborka'spicture 012
Skadarsko jezero, 9. Feb. 2005. 13:27.

scan_20190109Delovi teksta o ronjenju objavljeni su u predgovoru knjige Tomislava Petrovića „Ronjenje na dah i podvodni ribolov“, Beograd: Prirod-njački muzej 1996.

Nove godine, mokre krpe i Biblija

 

Kad bih pokušao da napamet sastavim spisak putovanja na kojima sam dočekao neku od novih godina, odnosno listu mesta u kojima me je zadesio 1. januar bilokoje godine, ne bi mi išlo lako. Nekih se sećam malo bolje. Na primer onog na Kosmaju, za doček 1960, ako se ne varam. Kosmaj je tada bio mnogo dalje od Beograda nego danas. Išlo se vozom do Đurinaca, pa onda peške, preko Sopota, do Pobedinog novog planinarskog doma. Sa bazenom. Zimi bez vode.

Glavni događaj tokom dočeka, bio je maskenbal, odnosno kostimirani bal pod maskama. Za izradu kostima na raspolaganju su bila samo priručna sredstva. Društvo se sastojalo od veselih planinara i njihove mahom tinejdžerske dece, što je, ovo drugo, bila moja tadašnja kategorija. Ja sam izabrao da budem Smrt. Bio sam pokriven pravim belim krevetskim čaršavom, u ruci sam držao pravu kosu (kojom se kosi trava domskih travnjaka), a na licu sam imao kartonsku lobanju lične izrade. Bio sam prilično zadovoljan svojom kreacijom.

Ideja da predstavljam Smrt verovatno je došla iz pubertetske potrebe da se i mene neko uplaši. Na defileu maski sam se trudio da se krećem što zlokobnije. Išao sam vrlo polako i zagledao se levo i desno u publiku, kao da pogledom tražim koga ću da pokupim. Na moj užas, čim sam se pojavio, začuo sam svoje ime iz više usta. Svi su odmah znali da sam to ja.

Ima onih raznih izreka o tome šta se ne može sakriti: siromaštvo, grba, zaljubljenost, kašalj… Tome treba dodati i ćopavost. Ja sam na maskenbalskoj paradi naime hramao! Od prethodne noći, bio sam jedini ćopavac na celoj planini. Imao sam osobeni identitetski znak. I da se umesto mene, na novogodišnjem dočeku, pojavila prava Smrt, ako bi ćopala, svi bi mislili da sam to ja.

A, kako sam to obeležje zaradio, sramota me je i da pričam. Onaj bazen. Bez vode. Ja sam o sebi tada razmišljao kao o jednom jako veštom i spretnom pentraču-skakaču. U ono vreme klinci nisu znali za parkur, ali smo, moj nerazdvojni drug Š. i ja, silno vreme provodili verući se i skačući po još nerekonstruisanoj Beogradskoj tvrđavi, i po ruševinama kojih je još ponegde bilo u gradu. Uz to, razvijali smo sve moguće veštine preskakanja ograda i upadanja u zabranjene zone preko lavirintskog sistema zidova i taraba između gradskih avlija. Moja specijalnost je bilo amortizovanje doskoka na beton sa znatne visine. Na Kosmaju sam bio jedini koji se usuđivao da skoči u onaj prazan bazen! Bilo mi je samo važno da za taj podvig imam odgovarajući broj gledalaca, naročito gledalica.

Belgrade Fortress
Alexey Komarov: Beogradska tvrđava [CC BY 3.0 (https://creativecommons.org/licenses/by/3.0)%5D

Te noći, one pre Dočeka, mi dečurlija smo se jurcali oko Planinarskog doma. Ja sam u jednom trenutku ocenio da treba da ponovim onaj skok u bazen, dostojan akrobate Aleksića. Pošto sam više puta optrčao oko bazena, rešio sam da po mraku izvedem svoje nestajanje. I skočio.

Već po trajanju leta shvatio sam da sam skočio s pogrešne strane. Ne tamo gde je bazen dubok 2 metra, nego na suprotnom kraju, gde je za skokove u vodu predviđena dubina od valjda 5 metara. Ipak sam se dočekao na noge i, napravivši kolut, malo ublažio sudar s betonskom podlogom. Stisnuo sam zube i nisam ni jauknuo. Uganuo sam desnu nogu, ali ništa nisam slomio. Što je najsmešnije, moj skok odnosno pad – niko nije ni primetio, ali su svi posle videli da hramljem. Rekao sam da sam iskrenuo nogu prilikom trčanja.

Mislite da sam izvukao lekciju iz te ludosti? Onda me ne poznajete. Istog leta, na moru, gledao sam kako lokalni mulci skaču naglavu sa stene u pličak na plaži, gde se, u vodi dubokoj jedva tridesetak centimetara, nalazio uglačan koritast kamen. Ako skočite tačno, možete rukama da kliznete po njemu i da amortizujete udar. Čim su lokalci otišli, to sam isprobao i bio vrlo zadovoljan.

Onaj isti moj drug Š. i ja smo naime leti, na Savi i na moru usavršavali skakanje sa što većih visina u sve pliću vodu. Tvrdili smo da na nam je cilj da skačemo sa najviše skakaonice prvo u lavor, pa u čašu vode, a na kraju i na mokru krpu! Obožavali smo da sa ograde skočimo na glavu u vodu do kolena u dečjem bazenu na splavu na Adi.

E sad, jedne večeri bez mesečine na moru, naše društvo krene na noćno kupanje „u belim kostimima“. Ja se, u svom egzibicionizmu, odmah popnem na onu stenu, u mraku dobro naciljam tamni koritasti kamen za klizeći doskok i – vinem se u vazduh. Tras! Mislio sam da mi se glava rasprsla, a presekao me je i bol u rukama.

Bio je to skok na mokru krpu, koju je u međuvremenu neko sklonio! Taj neko je bila vrlo jaka oseka, koju sam potpuno bio prevideo. More mi je izmaklo stolicu! Tako ono valjda kažnjava preteranu samouverenost. I opet me je neko sačuvao od lomljenja vrata i ruku. Završio sam sa oguljenim nosom, ljubičastim naočarama i odranom kožom s grudi. Ali otada, uvek prvo proverim da li ima bar 35 cm vode, pre nego što skočim.

Pamtim ja još nekolike putujuće dočeke. Sa poukama i bez pouka. Jedan se udesio da bude u Kejptaunu. Došlo ih je troje zajedno: nova godina, novi vek i novi milenijum. A ja netom pomilovan po srcu. Da čovek pomileni od miline.

024
Kejptaun, januara 2001.

U Kejptaunu sam stanovao na Gardensima, u stanu s pogledom na mirne miliongodišnje planine kapske. S druge strane, uzbudljivi nepropustljivi događaji, kao što je gradski vatromet za onaj trostruki doček 2001, ili totalno bakarno pomraćenje meseca 9. januara 2001, dešavali su se s druge strane kuće. Nisu bili vidljivi iz stana i kom sam stanovao. Tako smo se Olja i ja upoznali s komšijama od preko puta. I gledali prizore neviđene s njihove terase i u njihovom ljubaznom društvu.

074
Kejptaun: Gardens januara 2001.

Oni imaju jednu malu firmu za publikovanje i prodaju Biblije. Istovremeno su i kolekcionari. Pohvalili su se da imaju oko 600 različitih izdanja Biblije u zbirci. Bojim se da nisam pokazao dovoljnu impresioniranost tim brojem. I to mi je do danas ostalo kao jedna od mojih bezrazložno nedovoljno učtivih reakcija. Iako mi je komšija pominjao neka retka izdanja, jednostavno nisam bio dorastao da procenim vrednost te zbirke, pa sam, strah me je, slabo sakrio skepticizam neznalice.

Ipak sam ispričao da, iako sam prirodnjak i, takoreći, slobodni mislilac, redovno citiram Bibliju. Pa i u ovom blogu sam je citirao. Nije slučajno što se u Svetom pismu pominje tridesetak raznih vrsta ptica, više nego vrsta iz drugih klasa životinja. Rekao sam i da je Biblija trezor znanja o prirodi i o pogledu na prirodu od pre više milenijuma. I zaista, nisam pravio statistiku svojih citiranih izvora, ali bi sigurno Biblija bila kod mene na vršnom delu spiska. Naročito volim da na predavanjima i seminarima govorim o biblijskom Potopu kao prilici za ekološko resetovanje Sveta koji se, greškom ljudi, iskvario.  I o odluci Tvorca da se ne pravi nikakva selekcija u biodiverzitetu, nego da se sačuva ukupna raznovrsnost.

Bare, 7. jul 2014: Gnezdo rode na dimnjaku ciglane.

A poslednja Biblija koju sam stekao, došla mi je, opet na jednom putovanju, na pomalo neobičan način. Doduše, izgleda da kod mene samo neobični načini i jesu uobičajeni. To se desilo 7. jula 2014. u požarevačkom selu Bare, oko 4 sata posle podne. Moja saradnica J. i ja smo tuda obavljali popis rodinih gnezda u severoistočnoj Srbiji. U Barama, našli smo staro gnezdo na ogromnom dimnjaku napuštene ciglane.

BraničevoPopisivanjeRoda 101
Sa popisa roda 2014.

Na putu, na autobuskom stajalištu primetio sam ženu, koja je izgledala da može da mi pruži informaciju koja mi je bila potrebna. Zaustavio sam auto i pitao je, a zatim sam, videvši pored nje oveću torbu, ponudio da je povezem do Požarevca. Zahvalila se i odbila, ali je rekla da ima nešto za mene. Kad je otvorila torbu, video sam da je puna Biblija – Novog zaveta. Pružila mi je jedan primerak.

Požurio sam da pokažem odlučnost odbijajući da na putu u Barama požarevačkim kupim od nje Sveto pismo. A ona je strpljivo i s osmehom objasnila da ne prodaje nego da daje besplatno. Shvatio sam da je reč o Biblijama koje Gideoniti dele po celom Svetu uvereni da taj njihov napor ima smisla i da doprinosi očuvanju moralnih vrednosti ljudi. Jedva sam se uzdržao da joj se ne poverim da J. i ja verujemo da naše volontersko prebrojavanje roda po braničevskim selima ima veliki značaj za očuvanje biodiverziteta. Već četiri godine se ta „plava Biblija“ vozi svuda sa mnom u Reno-Modisu.

Scan_20190101
Barski gideonitski Novi zavet iz Modisa.

Vilinsko kolo i beloguze

23.08.2009 01:21

Evo izveštaja vašeg uobičajenog izveštača koji je, „suivi d’un seul housard qu’il aimait entre tous / Pour sa grande bravoure et pour sa haute taille..,“ putovao po vrhovima vlasinskih planina. Za one iz daleka ili geografski nenadahnute, Vlasina je planinski predeo koji se stisnuo između Južne Morave, na sektoru od Vranja do Leskovca, i bugarske granice. Samo ime kaže da su tamo Vlasi – planinski stočari – imali mobilne (letnje) stanove i ogromna stada na još ogromnijim planinskim pasištima. Vekovima. Možda i duže. Sad tamo nećete videti nikog osim malobrojnih berača borovnica.

DSCF5566-1

Praćen visokim husarom Stefanom S. rodom iz Valjeva, talentovanim beogradskim mladim ornitologom i multidisciplinarnim ekologom, a koji se juče oženio, lomatao sam se po vrhovima Vardenika (Gvardenik, klasični romanski vlaški koren guard– sa značenjem stražariti, motriti, čuvati) sa kojih se vrhova nadzirao prevoj i raskrsnica karavanskih i sezonskih migracijskih puteva. Ta prastara raskrsnica, na koju se motri na planinskom premetu, zove se Vilje kolo (Vilinsko kolo = kružna čistina na kojoj noću igraju vile/samovile, opasno mađijsko mesto poput medenog guvna).

Jedno od svojstava mog terensko-putničkog posla jeste redovna prilika da steknem opipljiva i neopipljiva iskustva i o onom što je većem delu gradskog sveta dostupno samo kao literatura. A i to pod uslovom da ga zanimaju prošlost i narodna predanja. Ne tvrdim da ne vredi što ste čitali „Na Drini ćupriju“ ako niste „’odali po njoj“, ali znam da je, u najmanju ruku, uzbudljivo i za maštu podsticajno osetiti pod nogama taj kameni most i osluškivati proticanje ispod njega. Drine, i svega ostalog.

E pa, na onom pustom raskršću sa obećavajućim ali tabu-imenom Vilje kolo, nisam tražio vile (ni đavola), nego mi je zadatak bio da procenim kolike bi mogle biti štete po vlasinsko-vardeničke ptice i prirodu uopšte, ako bi se grebenom Vardenika podigao „park vetrogeneratora“ ili dvostruki red vetrenjača – zid džinovskih propelera koji proizvode vrlo skupu struju, ali ne smrde i ne truju.

Posle velikog zanosa u Svetu, utvrdilo se da to čisto, zeleno korišćenje obnovljivih energetskih resursa ima i svoju mračnu stranu. Na mnogim mestima elise funkcionišu kao goleme mašine za mlevenje ptica, naročito noću, kada se većina ptica seli, ali i danju, kada jak vetar i brzina sečiva onemogućuju pticama da izbegnu takve strašne prepreke. U mnogim zemljama več je oslabilo oduševljenje za takvu čistu energetiku. Kao i drugde, i kod nas je investitor obavezan da prvo uradi studiju uticaja na ptice, pre nego što mu se da odobrenje da počne da gradi elektro-generatore na vetar.

VlasinaMaj2010 107

Imao sam dakle vrlo nezahvalan zadatak. Ako moji rezultati pokažu da će biti ozbiljnih rizika, biću izložen surovom pritisku investitora i lokalne zajednice koja je gladna investicija. Ako međutim u mom izveštaju bude stajalo da se ne očekuju značajniji gubici, među ornitolozima i zaštitnicima prirode biću pod sumnjom da sam se „prodao“. Zato sam, zajedno sa Visokim Stefanom, radio vrlo pomno ovaj osetljivi posao, kako uostalom radi svako ko se bakče s vetrenjačama.

Postojalo je oduvek u narodu znanje o mestima na kojima ne treba zidati kuću, ni podizati bilo šta. Ma, ima mesta kojih se uvek treba kloniti. Nema ih mnogo. Prva tri mesta na toj listi zabranjenih lokacija zauzimaju najjači tabui: Raskršće, Bakarno gumno i Vilino kolo! Pazite, lokalitet Vilje kolo ima dvostruku zabranu, i kao raskrsnica i kao tajno vilinsko igralište!

Naravno i da znate da nisam praznoveran. Ali posle tolikih putovanja širom otvorenih očiju, ušiju i uma, naučio sam da se ne vidi sve prvim pogledom. Jaka narodna verovanja uvek su ukotvljena za ponešto materijalno, za neki ozbiljan i vrlo star trag, koji je, kao i svi stari otisci, obično teško čitljiv.

Dešava mi se tako, idem kroz šumu u nekoj pustoj planini i odjednom – pod nogom u lišću osetim da je nešto puklo i čujem muklo i ne mnogo glasno „krak“. Već znam, naučio sam da razlikujem šta mi je krcnulo ispod cipele, odmah prepoznam – crep. Stari crep. Prodžaram malo, nađem još jedno parče. Pa još jedno. Usred šume. Uzmem topografsku mapu i, naravno, lociram da se stena iznad mene zove recimo Gradac (ili Gradišta). Ili da se mesto gde stojim u današnjoj šumi zove Selište (ili Staro selo). Ne vidimo uvek lako nešto što je postojalo, pa prestalo da postoji. Ne znači da ono čega više nema, nikad nije ni bilo. Niti da je nestalo bez traga.

Jednom sam se na terenu raspitivao za određeno Bakarno gumno. „Tоа не постои повеќе“ reče mi, skoro poovski, neki čobanin. Ne postoji više. Precizirao je, tim prilogom za vreme – „više“. Nije rekao da je izmišljeno, da nije ni postojalo. Mnogi misle da je legenda o bakarnim ili medenim gumnima trag sećanja na nekadašnje topionice ili talionice iz rane i davno napuštene metalurgije. Takvih tragova ima na sve strane u toponimima. Jedno selo između Crne Gore i Bosne i Hercegovine (Republike Srpske) presečeno je granicom nadvoje, a zove se Metaljka. Nije smešan naziv, to je Metallica, tu je u antičko vreme bila topionica. Sad je ostalo samo ime, ali koje nije prazno, kako bi se nekom moglo učiniti. Znam za još metaljki i u Srbiji i u Hrvatskoj, u krajevima starog rudarstva.

Iznenadili biste se šta o tome sve mogu da vam kažu i pokažu čak i ptice. Ima jedna ptičica živopisnog imena – beloguza. Obožava kamenjare ili gomile kamenja usred livada i planinskih pašnjaka. Kad god smo je na većinom pitomom Vardeniku videli ili samo čuli njen poj, odmah smo znali da u blizini ima nekog kamenja. E sad, otkud kamene gomile usred carstva planinske trave?

Oenanthe_oenanthe_Larvik
Arnstein Rønning: Beloguza Oenanthe oenanthe (CC BY-SA 3.0)

Na Vardeniku se u srednjem veku kopalo gvožđe. Ruda se tovarila i odvozila a ostajale su gomile jalovine u vidu danas sivog, ispranog lomljenog iskopanog kamena. Mogli biste da prođete pored njega i da ga ne primetite. Ali zato je tu beloguza, da vas upozori i pouči o čitanju tragova vremena.

VlasinaMaj2010 113

Na kraju smo, spuštajući se blagim povijarcem Vardenika, počeli da se približavamo planinskom selu koje se pomaljalo ispod nas. Idilično, crveni krovovi, između kuća džikljaju stara stabla tamnozelenih oraha i trešanja… Stani, rekoh Stefanu, šta nije u redu? Zbunio se. Čuješ li, prošaptah? Oslušnu, pa reče da ne čuje ništa. Tačno, iz sela nije dopiralo ništa od poznatih zvukova koji se čuju izdaleka. Ni lavež, ni kokodakanje, ni blejanje, ni povik, ni škripanje vrata ili točka.

VlasinaMaj2010 008
Gluvo selo

Izgledalo je kao selo, ali više nije bilo naseljeno. Viđao sam i ranije takva avetinjska planinska sela. Bili smo svedoci inicijalne faze nastajanja arheološkog nalazišta. Kroz hiljadu godina, zvaće se „Lokalitet Selište, Treći milenijum.“


Napomena: Projekt vetroparka na Vardeniku obustavljen je u svojoj ranoj fazi. Na lokalitetu Vilje kolo nikad nije ništa podignuto.

(Beograd, 28. decembra 2018).

Iz Agrama

Kad sam strmom, lučnom Radićevom prvi put pošao uzbrdo prema zagrebačkom Gornjem gradu, imao sam ono čudno i nejasno uzbuđenje koje dolazi od osećaja da vam se nešto, za ceo vaš život važno, dešava prvi put. Doduše, maturantu koji se tek upisao na fakultet ali još nije bio ni na jednom predavanju, manje-više svakog se dana nešto novo događalo. Ponekad i više puta dnevno. Ovo nije bila mala stvar. Do srži životno opredeljen za ornitologiju, grabio sam tom neobično popločanom starinskom ulicom, toliko različitom od kaldrme na kojoj sam odrastao.

Išao sam prema Ornitološkom zavodu, u Jugoslaviji jedinoj ustanovi u kojoj se niko ničim drugim nije bavio osim pticama. Peo sam se, držeći u ruci presavijen plan Zagreba kupljen na kolodvoru. Udaljavajući se od brujanja saobraćaja na Trgu Republike (danas Jelačićevom) i zvonjave tramvaja na Ilici, neosetno sam stigao u najmirniji deo grada, do svoje mete – malog trokutastog Ilirskog trga. U potpunoj tišini pustog trga čuo sam samo svoje korake po pločniku i – klavir.

Neko je glasno ritmično udarao po glasoviru, a zvuci su dopirali kroz otvorene prozore na prvom spratu jedne sive i vrlo stare jednokatnice koja je mogla biti s početka 19. stoleća, ili čak starija. Pogledao sam broj kuće – 9, pa to je adresa koju sam tražio!

Ilirski9Preiss2
Tommy Preiss: Ilirski trg 9

Rešen da me ništa ne može zbuniti, jedva sam primetio da se klavir više ne čuje i odlučno se uhvatio za mesinganu ručku masivnih trodelnih vrata. U tom trenutku vrata mi se oteše i kroz njih poče da kulja buljuk gracioznih devojčuraka, zajapurenih i zakikotanih, ali ne toliko zanetih da u prolazu ne dobace brz pogled preneraženom mladiću kog su skoro oborile na trotoar.

Bile su to učenice baletske škole (danas Škola za klasični balet) na prvom spratu, dok je Ornitološki zavod bio iznad, u potkrovlju čije četiri badže na visokom terezijanskom krovu (pažljivi čitalac mojih blogova već se sretao s njim) nisam s ulice bio ni zapazio. Popeo sam se do kraja stubišta i kročio u tesne i niske polumračne prostorije svog Zavoda iz snova, prenatrpane starim policama koje krckaju i škripuću pod teretom knjiga i časopisa.

Već sam pre toga bio video bednu baraku Biološkog instituta u kojoj je u Beogradu radio veliki Matvejev, a upoznao i zapuštenu ukletu zgradu slavnog beogradskog Prirodnjačkog muzeja, pa se nisam suviše iznenadio. Znao sam već da o velikom radu i velikom znanju ne treba da sudim po eksterijeru, a još manje po enterijeru.

A znao sam ponešto i o Zagrebu i pre nego što sam se od Kolodvora zaputio preko Štrosmajerova trga i Zrinjevca ka Jelačić-placu. Taj pravac verovatno nudi uzbudljivo otvaranje Zagreba svima koji dolaze železnicom, slično već otrcanom književničkom opštem mestu penjanja na Beograd Balkanskom ili uspuzavanja Kameničkom ulicom, od Štajge.

Možda sam baš zato kasnije najviše voleo da u Zagreb idem železnicom. U jednom periodu svog života, relativno redovno sam držao sastanke u Zagrebu. Spavaćim kolima stizao sam vrlo rano, u vreme kad pristojni Zagreb još spava. Nekoliko sati pre početka svog sastanka. Dakle suviše rano. Obično sam se već uveče vraćao u Beograd.

Kad se sećam tih dolazaka, uvek imam sliku jesenjeg, miholjskoletnjeg Zrinjevca s bakarnom bojom platanovih krošnji osvetljenih u polu-kontri niskim jutarnjim suncem s desne strane, naspram još zelene trave. Sigurno je bar ponekad padala kiša, ali to ne pamtim. Trebalo je da utucam višak vremena, pa sam se, usporavajući i zastajkujući, forsirano ozarivao prizorima. I kontemplirao, dok su pored mene promicali užurbani Zagrepčani, proklinjući svoj posao zbog kog moraju da hitaju na dužnost, dok srećniji od njih još hrču u mekim posteljama.

Vanja_Gavrić_Autumn_in_Zrinjevac_Zagreb
Vanja Gavrić: Autumn in Zrinjevac, Zagreb

Poznata vam je već moja sklonost da prisustvujem postepenom jutarnjem osvetljavanju gradova. Zrinjevac za to pruža puno mogućnosti putnicima koji stižu ranim vlakovima na Zagreb Glavni kolodvor. Ali se sećam i jednog savršenog prolećnog jutra na Tuškancu. Sa slavujskom pratnjom, iz dubine.

Kao što rekoh, Zagreb mi nije bio sasvim tuđ grad, ni pre nego što sam nogom zakoračio u njega. Uvek sam se na letovanju družio s decom koja su pitala zakaj umesto zašto. Jedna od mojih baba-tetaka, od Jankovića, onih poreklom iz Mesolongije, živela je u Zagrebu, odakle je jednom mesećno dolazila u Beograd s mužem koga smo zvali Čiča iz Agrama. Moja rođena tetka je takođe, ali pre nego što sam se rodio, s mužem živela u Zagrebu i doktorirala je 1940. na Hrvatskom seljačkom pokretu braće Radića. A taj opet teča bio je opasan tip koji je 1943. pobegao iz ćelije Gestapoa upravo u podrumu zgrade Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti na Štrosu. Kroz rešetke je gledao ovaj isti Zrinjevac. Ponovo su ga uhvatili u velikoj operaciji „Valter“.

JAZUpodrum
Podrumski prozori JAZU kroz koje je Valter gledao Zrinjevac.

Veze sa Zagrebom su se nastavile i kasnije, pa su mi i jedan londonski zet i jedna praška snaja rođeni u Zagrebu. Znam da me niko ne pita, ali ću da kažem da meni i ljudima sličnim meni odgovara širok nacionalni kulturni prostor, sa više centara (najmanje dva, poput Beograda i Zagreba). Da bih proverio svoje mesto, nedovoljan mi je samo jedan. Važnije mi je da znam koji sam po redu u Rimu, nego da budem prvi u selu. Ne ocenjujući neuspeli projekt Jugoslavije, primećujem da mi je malo i da budem samo Srbin. Tesno brate. Treba mi krupnija kritična masa ekspertske, umetničke, sportske i svake druge izvrsnosti.

Zato sam onomad tako hrlio Zavodu za ornitologiju na Ilircu. Tamo me je, onog prvog puta, primila ljubazna gospođa dr Renata Kronajsl (Kroneisl) Rucner, s kojom sam se redovno dopisivao jer je vodila jugoslovenski centar za prstenovanje ptica, čiji sam dobrovoljni suradnik već izvesno vreme bio. Iako se do tad nismo videli, prepiska je bila srdačna i puna uzajamnog zahvaljivanja i ohrabrivanja s njene strane. Čak sam joj bio poslao fotografiju sa svog prvog prstenovanja roda u Kupinovu. Kad me je videla, bila je malo razočarana. „Po fotografiji sam mislila da ste krupniji,“ rekla je. Ja sam tada imao 18 godina i, za svoju generaciju, solidnih 185 cm i 75 kg.

Muž Gospođe Renate (u vreme drugarica i drugova ona je za malobrojne nameštenike Zavoda bila isključivo Gospođa) Dragutin Rucner, predstojnik Zavoda, primio me je tek kasnije, pred moj odlazak, podjednako prijateljski i živahno, gotovo veselo. Rucner je bio „hrvatski Matvejev“, najveći ornitolog u Hrvatskoj, u ono vreme velikih pojedinaca, pa sam se osetio počašćenim.

Sve to mi je prolazilo kroz glavu dok sam se, odugovlačeći, primicao Trgu Republike. Bio sam bez prtljaga osim jednog nesesera-aktentašne u ruci. Iz njega sam jutros, u vagon-liju izvukao i obukao čistu i ispeglanu belu košulju. Bio sam u odelu i delovao skoro ozbiljno.

A onda sam skrenuo udesno i ušao u polu-ekspres restoran „Mosor“ i naručio fileke sa špekom. Na ovom mestu očekujem da bar polovina vas odustane od daljeg čitanja, jer nikad ne jede škembiće u saftu, a teško podnosi i one koji to čine. E pa žao mi je. „Mosor“ je bio poznat po toj vrsti ranog doručka namenjenog za lečenje mamurluka po receptu „ljuta trava na ljutu ranu“. U polu-restoranu „Mosor“ svakog jutra je polu-svet srkao svoje škembiće u crvenoj masnoj ćorbi, servirane u plastičnom čanku. Veliki komad kruha i aluminijumska kašika.

Nije da ne volim fileke sa špekom, ali su moje posete „Mosoru“ tako sabajle – ipak bile izraz čiste ekstravagancije. Čiste, samo u relativnom smislu. Kada prinesete ustima kašiku punu ljutom alevom paprikom zaćinjene vruće masne čorbe, onda malo dunete u nju. Površina se pod vazdušnim pritiskom ugne i tekučina prelije preko žličnih rubova. Da, padne nazad u čanak. Razbije površinski napon, tako da iz čanka poleti uvis i radijalno iskoči nekoliko crvenih masnih kapi. Jeste, primite in na prsa. Jedina ćista bela košulja i kravata.

Nisam mogao uflekan na sastanak. Sačekao sam da se otvore prodavnice i kupio tubicu čarobne paste „Vemad“ kojom se vade baš takve fleke. Otada je „Vemad“ uvek u mom neseseru. Zlobni jezici kažu da se i gama mojih kravata zadržala u mimikričnim toplim nijansama paprikaša, ribljih čorbi, i sosova od rajčice, pomadora, pa čak i paradajza.

A drugog dana one moje davne i prve posete Ornitloškom zavodu, na rastanku, od gospođe Kronajsl Rucner dobio sam ribarske mreže popunice, navodno prilagođene za hvatanje ptica radi prstenovanja (tad još niko u Jugoslaviji nije imao prave, ornitološke mist-nets). S otežalom torbom od mreža i knjiga, krećući niz Radićevu, pokušavao sam da uhvatim korak u ritmu koji je davao baletski korepetitor čiji se klavir sve slabije čuo.


CaptureDeo teksta o Ornitološkom zavodu, ali dopunjen stručnim informacijama, objavljen je 2016. u Magazinu za ljubitelje divljih ptica „Detlić“ br. 11, na str. 27–29, Novi Sad.

Obedska bara / Inicijacija

Thursday, ‎August ‎4, ‎2011 ‎00:43 / Tuesday, August 26, 2014 17:24

Našao sam pre nekoliko dana, „na dnu sanduka na tavanu“, stare negative – dokumente jedne gimnazijske avanture s kraja juna 1963. Šta s njima može drugo da se radi nego da se digitalizuju i podele sa školskim drugovima, a sad, evo, i s celim svetom.

Elem, dva beogradska klasična gimnazijalca, R. i ja, uputila su se u svoj prvi brižljivo planiran, organizovan, s postavljenim ciljem i sa standardizovanom metodologijom, ornitološki „teren“, tobože nauke radi. Pravac – famozna i mitska Obedska bara. Rešili su da prstenuju svaku tamošnju pticu močvaricu i grabljivicu, plus rode kupinovačke i obreške.

Na svim fotografijama, plavi je R, a ovaj mrki sam ja.

Roda se još kaže št’rk [germanizam]. E pa nas dvojica štrkljastih maturanata, uzeli smo kvartir u Šumskoj upravi zvanoj Šumarija u obližnjem sremskom selu Kupinovu. Spavali smo u grupnoj spavaonici za drvoseče. Od opreme smo imali dvogled, pozajmljeni zlatni dečje-damski istočnonemački analogni kompakt-fotoaparat „Penti“ (manuelno fokusiranje na odoka procenjenu udaljenost u metrima). Imali smo i primus i manjerke za kuvanje Argo-juha iz kesica (tadašnje novotarije). Takođe i neke štapiće za odagnjavanje komaraca gustim dimom i smradom.

Kuvanje supe iz kesice u Šumarijskom opštežiću

Sve smo radili prvi put: nikad dotad nismo gazili do pojasa kroz beskrajne smrdljive baruštine i probijali se kroz guste tršćake, nikad se nismo uspuzavali na tako visoko drveće na gnezda ptica grabljivica, odakle sve izgleda malo, osim pogleda iznad krošnji šume.

Nismo ništa znali, ali smo učili. Uz sve to trudili smo se da izgledamo rutinerski i iskusno i nismo smeli ni sebi ni jedan drugom da pokažemo ni najmanju slabost ni kolebanje. Tako smo bili odgajeni. Vidi se to i po pozama na fotografijama. Bez osmeha, kao da kažemo – mi smo ozbiljni tvrdi momci.

Na slikama možete da vidite i kako je izgledala crkvica Keve Angeline, pošto su je Ustaše spalile i srušile tokom rata, a pre nego što je ponovo rekonstruisana. Vidite i R-ovo penjanje na jastrebovo gnezdo i samog mladog krvoločnog jastreba s netom stavljenim aluminijumskim prstenom na desnoj nozi.

Išli smo i da prstenujemo mladunce roda u gnezdima nataknutim na mnogobrojne kupinovske odžake. Postupak je sledeći: treba se uspuzati uz krov po biber‑crepovima [Biber (nemački) = dabar, biber-crep je crep oblika i veličine lopatastog dabrovog repa]. Peli smo se dakle do slemena, pa onda po slemenu do odžaka – tu jedan od nas napravi lopovske merdevine, a drugi se preko njegovih ramena popne u gnezdo rode, stavi mladuncima po prsten na jednu nogu i istim putem se vrati.

Sve u svemu, poduhvat prilično akrobatski, ali tipičan za taj uzrast. Naravno da je svako naše penjanje na gnezdo bilo praćeno mnogobrojnim očima Kupinovčana, a najzainteresovaniji su bili [i najbrojniji] stanovnici Ciganskog šora (ne mogu da napišem Romski šor, kad šor pod tim imenom tad nije postojao u Kupinovu). Kad god bi se neko od nas okliznuo, ili mu pukao crep pod nogom, dole se čuo žagor – jer su se očigledno menjali ulozi u opkladama ko će od nas prvi da slomije vrat.

_NZF8477
Ground-Control

Propustio sam da kažem da su neki od tih krovova bili iz vremena Marije Terezije, što znači da im je ugao bio 45 stepeni, a visina slemena išla i do 15 meteri. Arhitektura takvih krovova je primerenija alpskim zimama s puno padavina, naročito snežnim – na strmim toplim krovovima sneg se ne zadržava. Crepovi su bili krti i prevučeni lišajevima – klizavi kao sam đavo [je li đavo klizav?].

Još je jedna informacija važna: bili smo obučeni u prilično staru i iznošenu odeću, za koju nije šteta ako se isprlja ili negde zacepi. R. je imao na sebi jedne stare pantalone, kupljene ili verovatnije šivene mozda dve-tri godine ranije, a otada je još rastao – što znači da mu nisu bile jako komotne. Ali, smatrali smo onda, a ja mislim i sada, da odelo ne čini ni gimnazijalca ni ornitologa.

Tako smo išli od kuće do kuće, peli se na odžake i gnezda, radili naporno i vešto za urbane klince koji nisu imali neko prethodno iskustvo ni u odžačarstvu, ni u veranju po seoskim krovovima. Za nama je išla naša verna publika. Obojica smo u toj publici još prethodnog dana primetili jednu Romkinjicu koja je bila približno naših godina. Imala je plave oči boje zamućene brze kraške reke. I bele zube u stalnom, malo bezobraznom osmejku. Kad god bismo pogledali dole s krova, tražili smo ta dva oka. I bili spremni na najveće ludosti. Tako je to i počelo.

Prvo upozorenje je došlo uz tihi prasak. Penjući se ispred mene uz jedan od najtežih krovova [na seoskoj prodavnici], R-u je od napora u trenutku pukao ceo šav na turu pretesnih pantalona. Prizor je bio krajnje smešan, a najviše se i najglasnije smejala tirkiznoplavooka Romkinjica. Čini mi se da nijedno drugo naše penjanje nije imalo toliko brojnu publiku kao to. Međutim R. je, posle kratkog perioda zbunjenosti, rešio da produži penjanje kao da mu ta dodatna ventilacija ni najmanje ne smeta, a sve na radost publike u parteru.

Kazna je stigla već na sledećem gnezdu [u Kupinovu kažu gnizdo, imaju nekoliko ikavskih relikata]. Bila je to Milicijska stanica – opasna, visoka zgrada sa dodatnom šupom za tadašnju motorizaciju – policijsko-biciklistički vozni park, sa strmim krovom i visokim prezidanim odžakom na kome je bilo ogromno rodino gnezdo sa čak 6 mladunaca u njemu, i – gromobranom. Pošto je R. otrčao do naše baze u zgradi Šumarije da se preruši u paradne pantalone sa celim turom, peli smo se, kao u Tomu Sojeru, uz pomoć gromobranske žice.

U povratku smo se spuštali prečicom – dijagonalno, tehnikom podizanja crepova, koju smo otkrili na ranijim krovovima. Svaki crep ima s donje strane po jedan zubac kojim je zakačen za horizontalnu gredicu krovne konstrukcije. Ako malo odigneš donji kraj crepa, možeš se pridržati za njega – on se ne izvlači budući da je zakačen onim zupcem. Tako polako možeš da se spuštaš uz pridržavanje i niz najstrmije krovove. Ovog puta sam ja išao prvi, pa je R. opet bio iznad mene i malo ukoso.

Odjednom je nešto uzviknuo i počeo da se velikom brzinom sulja niz krov. Posle mi je ispričao da se uhvatio za polomljeni deo crepa koji mu je ostao u ruci, a on nekontrolisano poleteo nizbrdo. Jedino je uspeo da u padu izbegne da naleti na mene, prilepljenog za crepove kao Spiderman. Inače bi i mene odneo sa sobom.

Nemoćno sam posmatrao njegov sunovrat. R. je otklizao do ivice krova, a meni je kroz glavu proletela nada da će uspeti da se uhvati za obodni oluk, koga nisam sa svog mesta mogao da vidim, ali sam zapamtio da nam je jedan horizontalni odvod predstavljao problem prilikom penjanja. Mislim da sam mu to i doviknuo. I zaista, R. je uspeo da se uhvati za zarđali oluk napunjen mahovinom i decenijama navejavanom sremskom prašinom, pa se čak za trenutak pojavila i njegova glava, a onda – „kraa-a-ak!“ – odvali se milicijski oluk, glave nestade i R. ćutke ponese oluk sa sobom, privučen neodoljivom gravitacijom.

Bio je to sekund tišine. Čak ni iz hora Ciganskog šora nije izašao poznati kikot, iako su verujem sva usta ostala otvorena. Ja sam zamišljao R-ov ikarski slobodan pad sa visine od oko 8 metara i očekivao tup zvuk udarca tela o zemlju. Umesto toga, odjeknuo je strašan prasak, kao od eksplozije granate, praćen šumom lomljave i padanja kiše sitnih gelera. Što sam mogao brže spuzao sam do poslednjeg reda crepova [već sam u glavi video sliku tela sa onako čudno savijenom nogom] i – pogledao dole.

Prizor je bio stravičan [tako se uvek kaže u novinskim izveštajima]: ispod glavnog krova – što sam bio zaboravio jer smo se spuštali s druge strane zgrade od one s koje smo se peli – bio je krov šupe za milicijske milicijskoplave bicikle. Na tom krovu je bila ogromna rupa, prečnika bar 3 metra, gde su svi crepovi bili polomljeni, kao posle dejstva operacije „Allied Force“  [NATOov ratni kod nebeskog napada na Jugoslaviju 1999]. Polomile su se i one tanke gredice koje drže crepove, ali su ostale one jače, koje drže kostur krova.

Na jednoj takvoj jahao je R. s blesavim kezom na licu. Ispod njega, osvetljeni nenadanim prodorom svetlosti, svetlucali su delovi milicijske pedalizacije, delimično zatrpani ostrakama crepova, krovnim kršem i šutom. Sa strane, kao zaleđena slika, stajao je jedan mladi [najmlađi] milicajac, uhvaćen u nedolicnoj pozi čistača ribe, s nožem u jednoj i ribom s poluočišćenom krljušti u drugoj ruci, u povijenom stavu nad lavorom u kome su se kupale mrtve deverike. Oči su mu bile okrugle i usta otvorena sasvim poput te iste deverike na izdisaju.

Oduševljen veličanstvenošću štete koju smo naneli Narodnoj Miliciji, s kojom je doduše R. bio čak i u porodicnim odnosima, a još više činjenicom da je projektil ostao živ [kasnije sam se uverio da mu nijedna koščica nije stradala], potražio sam pogledom oči boje reke, da vidim kakav je utisak novi razvoj događaja ostavio na nama najomiljeniji deo publike. Kupinovski šor Maršala Tita bio je potpuno prazan! Sva publika i sva Ciganija je u trenutku zbrisala, ne želeći da bude svedokom strašnih događaja čiji se razvoj očekivao, čim se Narodna Milicija pribere od šoka i krene da uzvrati udarac.

Začudo, Milicija nas nije ni uhapsila niti je priznala da joj je nanet bilo kakav ozbiljniji kvar. Mi smo rekli nešto otprilike kao da ćemo nadoknaditi štetu, jer se to tako kaže, ali nismo ni najmanju ideju imali kako bismo to učinili, jer smo jedva imali para za autobus nazad za Beograd. Za svaki slučaj, napustili smo Kupinovo dan ranije nego što smo planirali, konstatovavši da smo prebacili plan.

I zaista, rode koje smo prstenovali ponele su svoje aluminijumske matrikule na daleke pute. Jedna od njih, koju je baš R. prstenovao na odžaku prodavnice, porasla je i krenula rano na jugoistok, preko Bosfora, da bi negde u Turskoj, kod Çiftelera držala kurs prema Južnoj Africi. Tu su je Turci uhvatili i očitali prsten. Pa javili našoj YU-centrali u Zagrebu.

seoba
R-ova roda na putu kroz Ćifteler
_NZF8456-001
Vantage Point na vrbi

Ja sam posle život nastavio manje-više u istom ptičarskom stilu, sve do danas, a R. je krenuo na more kao ribarstveni biolog, dosegavši najviše naučne domete. Ali sva naša mnogobrojna kasnija terenska putovanja samo su „ona posle Obedske bare“. Ovo je bilo prvo.

Nikad više nisam video ni oči boje mutne plave reke.


Upozorenje: Ništa od opisanog ne pokušavajte kod kuće.